Kralj glume Čiča Ilija Stanojević (2): Prva uloga u štali
Početak karijere
Tako je mladi Ilija imao prilike da rano sazna za sve surovosti i tragiku života, što će mu kasnije pomoći da odigra niz karakternih uloga.
Portreti umetnika
Savremenici su u mladosti Čiča Iliju opisivali kao čoveka lepog stasa i "veoma izrazite glave" sa karakterističnim orlovskim pogledom i čuvenim nosem, koji su na svojim karikaturama ovekovečili Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski i ostali karikaturisti. Veoma uspeo portret Čiča Ilijin izradio je akademski slikar Jovan Bijelić, koji je decenijama bio izložen u salonu Narodnog pozorišta sa još nekoliko znamenitih srpskih pravaka scene.
"Kao izvesno se može uzeti da je rastao na ulici i bio veoma razularen kao dete, beogradsko mangupče koje ni porodica, ni škola, ni susedi, ni zanat, ni opštinske, a docnije ni civilne, ni vojne vlasti nisu mogle da savladaju", beleži beogradski hroničar M. J. Stojmirović.
"Navodilo se da je još kao dečko zapadao u vrlo rđavo društvo kafanskih pevača i pevačica i opasnih kockara, koji su se kretali, uglavnom, po nekadašnjoj Baštovanskoj ulici. Ali, svi ti navodi pokazuju da je ovaj čovek zarana prošao kroz jednu veoma surovu životnu školu i da je iz nje izašao tako pečen da mu više nikad i niko nije mogao prodati rog za sveću."
Na Dorćolu u jednoj štali kod Batal-džamije, po Čiča Ilijinom sećanju iz detinjstva, započela je njegova glumačka karijera u ulozi Miloša Obilića:
"Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana. Glumci govore: "Napred! Na Stambol! Da ubijemo cara turskog. Već se bliži svršetak komada.
Ja, razjaren, kao lav, ustremim se na Murata i gromko kliknem: "Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!". Aknem ga u trbuh mačem, uspravim se, a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju komada, a sukne kao plamen redi jačeg efekta). U stvari, ustuknem još korak nazad i raspalim petom.
Čanak, koji se prevrnu i plamen poče da mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš koji beše u prvom redu, kao publika, skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati po senu, a utuli plamen, vičući: "Ta idite bestraga s vašom komedijom! Ta zapaliste štalu!"
Publika, u panici zaglavi vrata, a za njom i glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, sa zlatnim mačem u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali..."
Sutradan, mali Ilija, uplašen zbog posledica od požara i kazne gazde Aksentija nije smeo ni da dođe do dorćolske štale.
Međutim, ogrnut kratkim ćurkom, sa fesom na, glavi gazda Aksentije, vlasnik izgorele štale ga je sačekao ispred kuće pa ga upita:
- Ama, da nisi i ti juče predstavljao u mojoj štali?
- Ko, zar ja? - branio se mali Ilija. - Jok!
Čika Aksentije, praveći se dobroćudan, blagim rečima poče "obrađivati" nosioca glavne uloge:
- Šteta! Mnogo mi je krivo što nisam video. Ja, kao za pakost legoh posle ručka i propustih to junačko pozorje. Posle mi priča moj Đokica: "Šteta, što si, ada, propustio tu stvar, a lepše je bilo nego u Narodnom pozorištu. Naročito onaj što je igrao Obilića. Kaže, ni onaj u Narodnom pozorištu nije mu ravan. Ni prineti...
Dalji opis, izvoran, prepuštamo glavnom junaku Čiča Iliji:
- Da sam tada znao Lafontenovu basnu o gavranu i lisici, ne bih se izdao. Ali, polaskan, graknem i mesto sira ispustim reč: "Pa, ja sam igrao Obilića!" Izlanuh se, ujede me guja...
- Ama, zar ti? Dakle, ti si taj junak! E, milo mi je, sinko. Nego... Čini mi se da juče zaboraviste neke stvari. I kad si već tu, idi i uzmi ih. Trebaće vam drugi put.
- Pa, ja sam zato i došao.
- Ako, ako sine! Idi i uzmi...
Bože, pomislih u sebi, ali je ovo divan čiča..."
Batine zbog junaka
Uđem. Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o rame i, taman da kročim na ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju, previ preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao guja u procepu:
- Neću, nikad više neću, čika Aksentije!
- Majku li vam čapkunsku! Zar, malo što ne mogu da spavam, nego mi da mi još zapalite i štalu!
Odneo sam stvari kući, ali sam u turu poneo gušterove od čubuka i jednu trajnu opomenu: da više na svršetku predstave ne palim špiritus i da igram na Batal-džamiji, kad ima toliko elegantnih šupa.
Čiča je nos!
Izvanredan esej o čuvenom Čiča Iljinom "kolenovskom" nosu napisao je njegov prijatelj sa kafanskih sedeljki, hrvatski pisac Antun Gustav Matoš, u kojem, između ostalog, ističe: "Naši nosovi (Čičin i moj) bijahu vazda u društvu dobrih pripovedača i još boljih nosova: čiča Milovana Glišića i posinka mu Janka Veselinovića.
U Beogradu NOS je popularniji od (starog) kralja Petra... Čiča, pardon NOS, nema (kao moja malenkost), nikad dosta novca, a to se događa i drugim velesilama, divno priča, obožava muško društvo i kafanski život. Ima lepo srce, amizantnu belu glavu, i crne đavolske oči, velika usta.
Brije se kao gospoda Šegvić i Grund, dakle ćosav je kao amor... A što je glavno - on ima NOS. NOS kao u našega Babića Đalskog -upravo njega ima. Čiča Ilija Stanojević, glumac, reditelj i književnik je zakonito vlasništvo, pokretna, nepokretna svog lionskog, pariskog, dorćolskog, satirskog, klaunovskog i sokratskog nosa! Čiča je - ukratko - ugodni, veseli šaljivi - Čiča je NOS!"
Nije uzaludno Matoš za simboliku svog uspelog portreta posvećenog komičaru Čiča Iliji uzeo baš njegov nos, jer je on, kao što je poznato, pola veka zasmejavao pozorišnu publiku. "Jedan pokret kao ono šmrcanje burmuta u Sen-Žen, beleži Matoš, "jedna mala nijansa.. i iskra vrcnu, planu kao raketa, a prćasti, "fridasti" nos sijeva kao kolajna na sugestiji pozornice dok dramaturg Glišić beži od grdnog kompromitovanog vlastitog smeha iz lože, dok se Janko Veselinović od smešne muke prevrće i urliče."