Dončić: Vratiću se!
- Madriđani,
Košarka je moj život. Moja majka mi stalno govori da se ne seća da sam nešto drugo u životu radio osim što sam šutirao na koš.
Ne sećam se ni ja.
Mislim da sam imao mnogo sreće. Kada sam imao 13 godina došao sam u Madrid i želeo da ispunim svoj san i budem dobar košarkaš. Ono što nikada nisam ni pomišljao je to da je to putovanje bilo početak nečega što će me dovesti do ispunjena, ne jednog, već dva sna koja postaju stvarnost samo u filmovima – postao sam igrač najboljeg kluba na svetu, a sada ću igrati i najbolju ligu na svetu.
Lepota košarke je u tome što mnogo toga zavisi od tvojih saigrača. Tu ne mislim samo na izuzetne igrače, sa kojima sam imao sreće da delim sve i koji su mi dozvolili da od njih učim, već i na sjajne ljude. Mi smo svi bili jedan tim – predsednik, direktori, treneri, doktori, fizio terapeuti, delegati, sudije, svi zaposleni u klubu… Svima dugujem beskrajnu zahvalnost. Specijalnu zahvalnost dugujem Albertu Angulu, Pablu Sanudu, Daniju Sartu i Paku Redondu, koji su dobili jednog slovenačkog dečaka, koji nije znao reč španskog jezika i koji su se brinuli o meni kao o svom sinu, a brinu se i dalje o tome da postanem čovek. Volim vas puno.
Takođe, volim i Real Madrid – klub koji mi je dao sve: najveći sportski uspeh, vrednosti koje će me pratiti tokom celog života i borbenost da nikada ne odustanem, bez obzira na izazov.
Želim da se zahvalim i medijima jer su me poštovali kada sam bio dete, ali i sada kada sam odrastao.
Danas pišem oproštajno pismo najviše zbog navijača, koji su me uvek podržavali, opraštali mi greške i uživali u mojim uspesima sa mnom. Sećam se svoje prve trojke u dresu Reala, kada sam imao 16 godina i tih ovacija koje su me pratile. Sećam se i poslednjeg šuta, takođe za tri poena – tako sam zatvorio jedan krug. Madrid ću uvek smatrati svojom kućom. Hvala vam. Nosim vas u srcu.
Od sada imate i jednog Madriđanina u Dalasu. Ali, kao što kaže Terminator: Vratiću se!