Ja sam Bjelin kompozitor
Ne sumnjamo da će i "Divna" postati veliki hit, poput "Pukni, zoro", koja se izvodi u svim prilikama i oko koje se stvorio mit.
- Pesma "Pukni, zoro" je nastala u prilično haotičnom stanju stvaranja muzike za film. To je uvek neka nervozna situacija u kojoj se žuri i nemaš vremena da razmišljaš šta si uradio nego jednostavno moraš nešto da završiš. Tako je nastala i ta pesma. Njen radni naslov je bio "Pesma za Dušana", a Dušan je bio moj deda, koji je bio solunac. To je bila prva inspiracija za pesmu, koja je trebalo da bude fil ruž ili crvena nit ovog filma. Naravno da sam iznenađen tolikim uspehom. Teško je predvideti uspeh neke pesme i o tome razmišljati, a nisam imao ni vremena. Kad smo to završili, odmah smo krenuli da radimo muziku za drugi film "Montevideo", tako da sam bio stvarno iznenađen - kaže za "Vesti" Manjifiko.
Obožava kafane
Pešut kaže da voli da ode u kafanu i opusti se uz dobru muziku.
- Obožavam kafane. To su jedina mesta gde bi mogao da odlazim svaki dan. Najverovatnije je to teško izdržati jer je teško biti umeren u kafanama. Obožavam da slušam tamburašku muziku i čitav repertoar Zvonka Bogdana. Mogao bi da ga slušam noćima.
Muzičar kaže da je Dragan Bjelogrlić jedan od producenata i reditelja kome je i te kako stalo da zna šta mu se dešava sa muzikom.
- Bjela muziku smatra kao jedan od bitnijih delova njegovog filma. Naravno da ne dopušta apsolutnu slobodu jer on od prilike čuje šta bi trebalo biti ili bar neki način. Obično se mi složimo s tim šta je to. Znate, ovaj fudbal je jednostavna stvar kad je igraju majstori, pa je tako i raditi sa Bjelogrlićem. Jednostavno je raditi kad to to rade majstori.
Ime dobio po američkom predsedniku
Malo je poznato da je ovaj muzičar dobio ime po američkom predsedniku.
- Ja se zovem Robert. Koliko se sećam, znam da se moj stari ložio na Roberta Kenedija i Robert mu se učinilo nekako svetsko ime, razumljivo čitavom svetu. Mislim, da se zbog toga zovem Robert. Odrasto sam u 80-im godinama i čuo sam sva ta imena poput Dr Nele Karajlić, Gino Banana ili Rambo Amadeus. To mi je bilo zabavno. Nekako kao da napraviš od samoga sebe jedan lik, koji živi svoj život i tako sam sebe nazvao umetnički Manjifiko. Robert Pešut ne zvuči baš estradno.
Kantautor sebe ne smatra filmskim kompozitorom.
- Nisam ni planirao da radim. Nisam znao da to mogu uopšte. U stvari, nisam filmski kompozitor, ja sam Bjelin kompozitor. Mene drugi niko ni ne angažuje osim njega. Nije mi se desilo da posle "Montevidea" i "Senki nad Balkanom" reditelji i producenti traže moje usluge. Ništa od toga. Ja sam očigledno samo njegov kompozitor, nisam ni to planirao, ali ne žalim se.
Momak sa gitarom
Manjifiko je poznat po eklektičkom zvuku i prepoznatljivom humoru, a poigravanje s raznovrsnim žarovima postalo je njegov zaštitni znak.
- Ja sam kantautor, momak sa gitarom, koji na gitari piše pesme, pa mi zato žanrovi ništa ne znače. Od sadržaja pesme zavisi u koji žanr ulazim, da bi pesma dobila pravilan oblik, ritmički i harmonički. Taj miks koji se desi, to proizlazi iz onoga što ste čuli u detinjstvu. Bez obzira da li se to vama dopalo ili ne, to vam ostaje u glavi. Ja sam odrastao na šlagerima, narodnjacima i poneki Bitlsi. Ja mislim, da je to najverovatnije to - kaže Manjifiko, koji je u "Montevideu" sarađivao sa španskom pevačicom Luz Kasal.
- Ne bih ni sa njom sarađivao da nismo radili taj film. Uopšte nemam želju da sarađujem s nekim onako što mi se dopada. To što mi se neko dopada nije dovoljan razlog da bi sa njim nešto radio. Ovde je bila izuzetna situacija jer smo radili muziku za film. Tražili smo španskog pevača ili pevačicu. Takav je bio muzički zadatak. Setili smo se nje i pozvali, da li bi ona to odradila, zato smo i sarađivali. Inače sumnjam da bi ikada do toga došlo.