Ponedeljak 25.06.2018.
08:11
O. Đoković - Vesti

Kafa sa deset nobelovaca

Prvo što će se čuti od Branke je:
- Ponosna sam Crnogorka, najviše zbog Njegoša, u krvi mi je. Ne dozvoljava Njegoš da čovek bude nemoralan, Njegoš je etičan, uveo je sve što se zove čojstvo, on je naš Bog, a Lovćen je moj oltar.

Ova najsvežija Brankina knjiga nosi naslov "Deset nobelovaca", a potvrđuje njenu sposobnost, elokventnost i mudrost da svojim pitanjima ukrsti odgovore najumnijih ljudi naše planete.

- Otac je bio pisac i pesnik, rano je umro, nestao u Drugom svetskom ratu, ostavio iza sebe nekoliko svezaka koje svedoče o njegovom poznavanju svetskih velikana, ostavio i pravila života. Zahvaljujući francuskom jeziku koji je dobro govorio dobio je nagradu za put kroz Evropu, ušao u Francusku i tu istu stipendiju kasnije dobijam ja.

Moj brat Dušan je jedne godine bio promovisan za naboljeg novinara Jugoslavije i danas postoji Fondacija "Dušan Bogavac". A kad je sve tako, mislila sam: "Mora da sam sa takvim ocem i bratom i ja sposobna."

Nastavlja Branka: - Moja prva novinarska reportaža bila je o radnicima u Parizu kojima ujutro na radnom mestu uzmu obuću, a uveče im vrate. Veoma volim da pišem. Koliko me je to unapredilo! Prođoše godine, dođe Branka do svojih nobelovaca.

- Jedan je iz Turske, drugi iz Kine, pa Rusije, Francuske, Perua, Južne Afrike, SAD, Mađarske, Poljske, Izraela. Tražila sam ih na sve načine, dešavalo se da s njima vodim intervju i bez pripreme, naprasno mi kažu: "Hoćete li sad?". Prihvatam, prilika se ne sme propustiti. Tako sam sakupila priče o svakome od njih, a svako od njih je prenormalan i nepojmljivo jednostavan. Nevažno je šta je spolja, a i te kako je važno sve što nosiš u sebi, svoj duh, dobro i ljubav. Naučiše me ti pametni ljudi da "jedino život i ljubav zaslužuju oduševljavanje".

Radost kao vodilja

Prilikom uručivanja ordena Vitez umetnosti i književnosti, pred brojnim zvanicama prigodnu besedu održao je srpski i francuski akademik i slikar Vladimir Veličković, i sam dobitnik Legije časti:
- Taj svoj posao Branka radi sa neobično velikom energijom i neuobičajeno dobro, sa sveobuhvatnim znanjem o sagovorniku sa kojim vodi razgovor sa sadržajnim pitanjima. Bilans je više nego pozitivan, a kontakt sa tim izuzetnim piscima naučio ju je da se sreća ne sastoji od izuzetnih događaja nego se nalazi u svakodnevom životu. Svojim pitanjima Branka pomaže sagovorniku, podseća ga, šarmira, sluša pažljivo i sve to zbog radosti što može da nam otkrije tajne njihovog života. Ceo Brankin opus sveo bih u "preživeli tragovi usmene književnosti".

Brankini razgovori sa velikanima trajali su od dva sata pa naviše.

- Svaki razgovor je bio uzbuđenje, u svakom sam treperila. Česlav Miloš je mojoj deci, imam ih troje, Nataliju, Milenu i Aleksandra, ovako rekao: "Vi treba da budete srećni što se vaša majka zanima za tolike stvari i što je strast rukovodi." Najjači utisak je ostavio Miloš. I Peruanac Ljosa Vargas, mnogo lep čovek, u Londonu smo razgovarali, u njegovom stanu. Prava veličina, duhovna gromada, ljudina - seća se Branka.

A kako prići nobelovcu? S osmehom, ozbiljno, profesionalno, samouvereno, autoritativno, skrušeno?

- Skromno - hitro odgovara Branka. - Moj cilj je da navedem sagovornika da kaže što nikad do tada nije rekao. Na primer, Umberta Eka sam pitala, iako je propao u Drugom svetskom ratu, zašto se ponovo vraća fašizam?

Duboko se zamislio i procenio: "Ljudi vole samo vođu, prepuste mu se, lako je sirotinju pokrenuti, pogotovo kad je vođa spretan i pokvaren." Nakon mesec dana Eko objavljuje knjigu: "Ur-fašizam". Je li, pokrenula sam ga?

I ovo od Branke: - Borhes dolazi u Kolež d Frans, tu su velika imena umetnosti, on gostuje, sve puno, prekipelo, a ja do njega došla lako, skromnošću.
Dok priča Branka blista.

- Imala sam sreću, ali sam je, možda, i zaslužila. Ništa ne pada s neba, mada mislim da je sreća predodređena.

Uz tu zasluženu sreću Branki je 2013. dodeljeno ugledno francusko priznanje Vitez umetnosti i književnosti. Sad bi Njegoš rekao:
- Imala se rašta i roditi.

Svetionik u tuđini

Tokom 20 godina Branka je radila u Jugoslovenskoj dopunskoj školi, kao profesor učeći đake maternjem jeziku i saznanju da od matice ništa nije vrednije. Od 2004. do 2006. veoma je uspešna, u ulozi direktora, vodila je Kulturni centar Srbije i Crne Gore. Lista njenih sagovornika za novinske tekstove i knjige razgovora je nepregledna i nezamisliva, a dokazuje da niko ne sprečava dijasporca u belom svetu da stane rame uz rame s bilo kim, da bude uspravan, a i svetionik zemljacima koji se bore za svoj identitet.




 

2021 © - Vesti online