Nepoznata istorija: Prava žena i dece u vreme nove srpske države (3): Knez sudi na licu mesta

Dok je stolovao u Kragujevcu tokom svoje prve vladavine, povremeno je Miloš uzimao posao sudije, i tada donosio zanimljive presude. Većina tih "rešenija" nisu sačuvana, jer nisu bila ni zapisana, a ako neko jeste bilo je to tako što bi ih pisar tadašnjeg Kragujevačkog suda zapisivao na istom parčetu hartije na kome su se nalazile tužba ili molba, pa je hartija vraćana tužiocu.
Tako se saznaje za svega nekoliko slučajeva koje je gospodar Srbije na licu mesta rešavao, čim bi saslušao tužitelja i tuženog.

Jednom prilikom, pošto je saslušao kočijaša koji je odgovarao za pljačku i ubistvo nekog putnika Jevrejina, knez je presudio ovako: "Novce pošaljite ženi i deci poginuloga Jevrejina, a kočijaša, koji je pogodio da trgovca vozi i čuva na putu, pa ga ubio, obesiti ujutru o krušci." Prava na žalbu nije bilo. Drugi put je knez osudio neku ženu na zatvor, ali, kako je ona imala malo dete, on reče: "Muž ove žene neka ide u zatvor, da odleži koliko mu je osuđena žena, a žena neka sedi kod kuće i neka čuva dete." Tako muž ode u zatvor, ni kriv, ni dužan! A kada se prvi put dogodilo da, po ugledu na pravosuđe moderne Evrope, zastupa advokat neku Kragujevčanku u brakorazvodnoj parnici, knez je poručio advokatu: "E, nije, nego moj krasni. Ženi se ti, moj sinko, pa zastupaj svoju ženu, a ovu ostavi njenu čoveku. Hajd', odlazi dok si čitav!"

Mesni srpski knezovi bili su veoma moćna vlast, ali nisu smeli da se ponašaju tako samovoljno kao Miloš Obrenović. O tome govori jedno pismo koje je opštinski knez Antonije Jovanović uputio knezovima višeg, Valjevskog suda 1823. godine: "Blagorodni Knezovi Jovica i Nikola! Zdravstvujte! Šaljem vam ova dva čoveka po imenu Radosava Antonijevića i Nikolu Belića - tako je Radosav predao tužbu na Nikolu, da mu je detetu glavu razbio iz uzroka toga, što je svinje svoje isterao iz potrice. Za to vam šaljemo da ga u'apsite dva, tri dana i da mu udarite nekoliko dobra degeneka. Poslali bi vam po panduru, nego smo ih poslali praznika radi kući da se obuku". Antonije, dakle, nije smeo da presuđuje u ovom sporu sam, nego je samo utvrdio krivicu, a onda poslao i optuženog i tužitelja sudu.

Godine 1830, kada je Srbija sultanovim hatišerifom dobila samostalnost, dogodio se u Beogradu "slučaj neuljudnosti" trojice Srba prema jednom turskom detetu. U presudi gradskog suda stoji da je Asan beg Jaić bio sa svojim društvom i haremom na teferiču na Adi Ciganliji, a baš tada je prolazila lađa Marka Aleksića iz Šapca za Beograd. "Dete Asan-begovo upita lađare šta imadu na lađi u buradima, na koje pitanje Vilotije Pantić, dumendžija Markov, odgovori detetu 'k....'". Ovo je ponovio i Aleksić, a sluga njihov je tim rečima dodao: "Baš dobro mu kazaste, i ja sam mislio tako da mu odgovorim". Marko Aleksić, Vilotije Pantić i sluga Petar Nikolić su na isleđivanju priznali da su bili nepristojni prema begovskom detetu, pa su i kažnjeni - sva trojica 25 batina i 8 sati apsa, "kojim sudom i Asan-beg bio je zadovoljan".