Od korena ne možeš pobeći
- Ja sam u Štutgart stigao na svet godinu dana kasnije. Iako sam tamo rođen, u Banjaluci se osećam kao kod kuće. To je moj dom. A sudbina me na još jedan poseban način vezala za rodno selo mojih roditelja. Sreo sam svoju suprugu, takođe Srpkinju rođenu u Štutgartu, a ispostavilo se da su i njeni roditelji u Nemačku došli iz sela Bočac. Neverovatno kako je svet mali - priča nam Branislav.
Srpskog se ne odričemo
Srpski jezik za Branislava Vidačkovića je veoma važan.
- Srpski jezik sam učio najpre od babe i dede na raspustima kad sam dolazio. Naravno i roditelji su insistirali na maternjem jeziku, a to sam preneo i na svoju decu. Starija deca govore perfektno, mlađi još uči i stidljiv je kad treba da govori, ali vremenom će potpuno savladati srpski.
Kako kaže, koliko god živeo daleko, od korena se ne može pobeći.
- Meni je posebno drago što sam sreo baš nju i što imamo toliko toga zajedničkog. Mnogo ljudi je iz naših krajeva tamo pošlo sedamdesetih godina, pa se svi drže zajedno, što je prirodno. Ovakve manifestacije nas okupljaju u najlepšem raspoloženju - kaže Branislav.
U Banjaluci je na Folklorijadi nastupio njegov sin Aleksandar.
- Od mene je nasledio ljubav prema igri. Ja sam nekada igrao i bio koreograf. Sada sam već zreo čovek, imam svoju firmu koja se bavi prodajom softvera, ali redovno dolazim na nastupe folklornih društava kao gledalac. Sada, kad je Smotra stigla u moj kraj, još sam srećniji - rekao je Branislav.
Kaže da mu je žao svaki put kada dođe u svoj kraj, kada vidi kako ljudi ovde žive teško.
- Sve je više mladih koji odlaze. Mora to da se menja. Moraju se ljudima ponuditi životni uslovi, posao, sigurnija i mirnija budućnost. Ovde je toliko lepo, ljudi su divni, mentalitet i energija su posebni, samo kad bi moglo da se živi od svog rada, niko ne bi nigde otišao. Sistemski je potrebno uraditi mnogo toga, inače će svi postati dijaspora i ovde više neće biti života - kaže Branislav.