Na sceni cela porodica
- Mi smo mlad klub, postojimo tek nekoliko godina. Učestvovao sam u njegovom osnivanju. Ove godine bio sam zadužen za organizaciju puta, ali ne samo to. Dali su mi priliku da i ja nastupim. Koreografija koju smo izveli prikazala je svadbeni običaj, a supruga i ja smo dobili ulogu svekra i svekrve. Srećom, nije bila plesački zahtevna uloga jer nisam baš neki igrač. Supruga u Lincu igra sa veteranima - kaže Radenko.
Ističe da mu je velika čast što je nastupio uz omladinu i što im je na bini pružio podršku.
- Poseban je osećaj i zbog toga što sam nastupio uz svoju decu. Imam četvoro dece, sina Bogdana (22) i ćerke Božanu (21), Anastasiju (11) i Teodoru (3). Samo najmlađa još nije u folkloru, ali već pomalo uz nas i ona peva i igra. Na Smotri su nastupili dvoje starijih, a i supruga i ja sa njima. To je poseban osećaj. A kad oni nastupaju, ja nikada sedeći nisam odgledao koreografiju. Znam svaki pokret i uz njih igram u publici. Kad sam video prvi put sina u narodnoj nošnji, krenule su mi suze - priča u dahu Radenko.
Ovaj rođeni Banjalučanin u Austriju je otišao 1991. godine. Ipak, živeo je na relaciji Banjaluka-Linc čak 10 godina.
- Otišao sam odavde kada sam završio školu i odslužio vojsku. Otac mi je živeo u Austriji, pa sam dobio priliku da odem i ja. Nisam nikada bio oduševljen što sam otišao. Moja porodica je čak 10 godina bila ovde, a ja sam tamo radio. Mislio sam da će se ovde stvoriti uslovi da se vratim. Ali, ipak, da ne bismo više bili razdvojeni, poveo sam i njih tamo na kraju. Bogdan je imao 10 godina, a Božana devet. Za njega je to bio veliki šok, tuđina, deseti svet. Pokušao sad da ga uvedem u kulturno-umetničko društvo, jedino koje je tada u Lincu postojalo - Vidovdan. Želeo sam da vidi da i tamo ima naših ljudi, da se priča naš jezik. Folklor je njemu bio interesantan, našao je prijatelje. I ćerka je to prihvatila i tako je počela njihova avantura s folklorom. Za svu našu decu u tuđini je u interesu da igraju, da očuvaju sve ono što se ovde na Smotri prikazuje: jezik, pismo, kulturu, veru, istoriju - navodi Radenko.
Odložen planirani povratak
- Meni je želja da se jednog dana vratimo ovde za stalno. Ali ne u grad, nego na selo, u mir i tišinu. Sada je život brz i pun obaveza i grad definitivno nije za mene. Ipak, to nažalost neće biti uskoro jer nam je rođenje najmlađe ćerke malo "poremetilo" planove, pa će nas boravak u Austriji potrajati još - kaže kroz osmeh Radenko.
Kako kaže, insistirao je da se u kući govori maternji jezik kako ga deca ne bi zaboravila.
- Svi oni rado dolaze ovde. Imaju i svoje prijatelje od ranog detinjstva sa kojima održavaju kontakt. Sva ta omladina je sada došla da podrži Bogdana i Božanu. A mi se trudimo da dolazimo u Banjaluku što češće možemo.
Već 27 godina radi za firmu koja se bavi sanacijom i izgradnjom puteva.
- Ja sam, što bi se reklo, pravi bauštelac - kaže Radenko kroz osmeh i ističe da "Vesti" redovno čita, a najdraže mu je ćirilično izdanje jer je posebno lep osećaj videti svoje pismo u stranoj zemlji.
Bez nadmetanja u folkloru
Smotra u Banjaluci se dopada Radenku zbog sklapanja novih prijateljstava sa ljudima iz svih krajeva sveta.
- Upoznali smo ljude iz Londona, Švajcarske, Nemačke, Amerike, Italije... Sve nas spaja ljubav prema tradiciji. Ipak, ono što mi se ne dopada je takmičarski karakter. U folkloru ne bi trebalo da bude takmičenja. Folklor je umetnost, svaka je igra divna. Svi igraju neko kolo koje su nekada naši preci igrali. Vrlo je nezahvalno reći da je jedna nošnja lepša od druge, da je nečiji korak odigran bolje od drugog. Iz iskustva znam da mnogi odlaze razočarani, doživljavaju jedni druge kao protivnike. A trebalo bi da se samo lepo družimo i podržavamo - objasnio je Radenko Drinić.