Državljanstva na prodaju: Daj pare i uzmi pasoš

Administrativno je Abramovič ovo lako rešio jer izraelska država daje državljanstvo automatski bilo kojem Jevrejinu koji to traži i koji stekne prebivalište u toj zemlji. Ali, dok je Izrael to rešio na nacionalno-religijskoj osnovi, čitav niz država doslovce prodaje državljanstva, među kojima i neke članice Evropske unije.
A cene se razlikuju drastično, od simboličnih 100.000 evra pa do nekoliko miliona. U suštini, ovim instrumentima se služe po pravilu bogati i to tako što neki ulažu u poslove određene zemlje, dok neki prosto kupe državne obveznice u zamenu za državljanstvo i pasoš. Neke uzdržanije zemlje investitorima ne nude državljanstvo automatski već zainteresovanima koji apliciraju daju takozvane zlatne vize, dok na pasoš moraju da sačekaju pet godina.

Kritike iz EU

Čak i zemlje koje su donedavno imale vrlo stroge kriterijume, poput Kine, Rusije, Indije, Meksika, Brazila ili Turske, nedavno su ozakonile prodaju državljanstva. Ipak, ova praksa nije nova. Prvi put se nešto takvo dogodilo 1984. kada je mala ostrvska država Sent Kits i Nevis stekla nezavisnost od Velike Britanije. Biznis prodaje državljanstva ove države, koja ima bezvizni režim sa EU, a usto je i of-šor država, toliki je da je Međunarodni monetarni fond 2014. utvrdio da čak 14 odsto bruto nacionalnog dohotka karipske zemlje od oko 54.000 stanovnika dolazi upravo od prodaje državljanstva onih koji tamo drže ili ulažu svoj novac!

I bogate zemlje poput Kanade, Velike Britanije ili Novog Zelanda nude takvu opciju, a zbirno su od prodaje pasoša zaradile četiri milijarde dolara. Ovi programi su, međutim, i predmet ozbiljnih kritika, pa je tako Malta došla na udar EU administracije u Briselu jer je od 2014, kad je uvela program, podelila 800 državljanstava bogatim ulagačima. Kritičari navode da je ovakvo pravno rešenje podrilo EU princip državljanstva i ugrozilo bezbednost Unije jer je omogućeno da bogati pojedinci koji su u EU nepoželjni, poput ruskih tajkuna, na primer, mogu lako da dođu do vrlo kurentnog pasoša koji manje-više ima siguran prolaz svuda.

Ovi načini prodaje državljanstva (CIP) najrasprostranjeniji su u karipskim državama gde se u nekim slučajevima čak ne traži ni prebivalište. Donesite pare i uzmite pasoš. Jednostavno. Pet takvih država koje nemaju vizni režim sa EU to obilato koriste. Pored Sent Kits i Nevisa, to su i Antigva i Barbuda, Granada, Sveta Lusija i Dominika. Primera radi, kada je Sent Kits i Nevis bio pre nekoliko godina pogođen razornim uraganom, svako sa strane ko je donirao najmanje 150.000 dolara za obnovu imao je pravo da zatraži državljanstvo.

Različita praksa

Gotovo polovina EU članica nudi neku vrstu investicionog boravišta koji vodi do državljanstva i izdavanja pasoša sa kojim se bez viza može putovati u 170 država. Malta zahteva 675.000 evra investicija ili donacija nacionalnom razvoju i još ulaganje u nekretninu ili nekretnine ukupne vrednosti od najmanje 350.000 funti. Kipar traži investiciju od dva miliona evra u nekretnine, obveznice države, akcije na berzi ili udela u kiparskim kompanijama. Za pola miliona evra Bugarska će vam dati rezidencijalni status, a za milion evra i dve godine boravka imate i prečicu do državljanstva. Oni koji ulože samo za boravište državljanstvo takođe mogu da dobiju, ali kroz pet godina uz polaganje testa o jeziku, poznavanje pravnog sistema i kulture zemlje.

Letonija je najjeftinija. U zemlji u kojoj se stanovništvo od ulaska u EU masovno odliva investicija od 65.000 evra u biznis dovodi do državljanstva. U Grčkoj je potrebno iskeširati 250.000 evra za imovinu, a Španija to isto nudi za pola miliona evra, s tim da se ipak mora čekati 10 godina za državljanstvo.