Za i protiv predloženog Zakona o presađivanju organa (2): Nije skupo ako se spase život
Šćepanović je o svom trošku, prodajući stan, 2006. godine otišao na operaciju u inostranstvo, u Grac. Sticajem okolnostima, desilo da je upravo on bio odgovarajući primalac za srce desetak godina mlađeg čoveka koji je vodio zdrav život, ali je imao slabost prema brzoj vožnji, što ga je na kraju koštalo života.
Toliko je uspeo da sazna o svom spasiocu, jer kao i u Srbiji i u inostranstvu nije dozvoljeno da se daju lični podaci o donoru.
Neki ljudi sa transplantiranim srcem su pričali kako na momenat imaju osećaj da su neko drugi, a i porodica davaoca organa ima osećaj da je na ovaj način produžila život svom najmilijem.
- Nekoliko godina sam osećao da u meni kuca tuđe srce. Prvo sam imao grižu savesti jer je neko umro, a ja sam nastavio da živim. Međutim, čovek mora da shvati da je smrt sasvim normalna pojava, kao i rađanje drugog živog bića. Noću, kada ostanete sami sa sobom, dok osećate otkucaje srca, pitate se nekoliko hiljada puta: "Da li je moguće? Drugi čovek živi u meni! Osećam ga" - pričao je za "Politiku" o svom unutrašnjem doživljaju nakon uspešne transplantacije.
Kriterijumi
Primalac organa bira se po krvnoj grupi, površini tela, kilaži i uzrastu. Prof. Dušan Šćepanović ima nultu krvnu grupu, u trenutku transplantacije imao je 51 godinu, površinu tela od dva i po metra kvadratna i oko 100 kilograma. Dobio je srce 10 godina mlađeg Nemca iz okoline Minhena, koji je imao oko 90 kilograma.
I dalje energičnom, profesoru Šćepanoviću smeta što se u Srbiji plasiraju priče da transplantacija srca skupa i da košta i po 300.000 evra. Da je neisplativa, jer su male šanse da pacijent duže poživi.
- Ništa od toga nije tačno. Zahvat je bar tri puta jeftiniji, a prema zvaničnoj statistici Evropskog programa transplantacije ("Eurotransplanta"), posle godinu dana procenat preživljavanja je 93, posle pet godina 75 odsto, a više od 10 godina sa tuđim srcem živi između 60 i 65 odsto "transplantiranih" - navodi on.
Novi propis ukida donorske kartice
Usvajanjem Zakona o presađivanju ljudskih organa biće ukinute donorske kartice i više se neće voditi ova vrsta registra, baš zato što su sada svi potencijalni donori, ukoliko se suprotno ne izjasne. Deo stručne javnosti nije zadovoljan ovakvim rešenjem.
Jedan od najglasnijih i medijski najprisutniji u apelovanju na svest o značaju doniranja organa jeste profesor dr Dušan Šćepanović, koji se zalaže da se porodica isključi iz odlučivanja.
- Predloženi zakon je previše uopšten. Ne pominje se zabrana rodbini da opovrgne želju donora, nema ni reči o donorskim karticama, kao ni o uvođenju lista donora i nedonora. Donorska kartica trebalo bi da ima snagu zvaničnog dokumenta, jer koordinator za transplantaciju mora da ima nešto opipljivo na osnovu čega će pregovarati sa porodicom - smatra profesor Šćepanović.
Trenutno postoji registrovanih oko 155.000 vlasnika donorskih kartica, ali se u Upravi za biomedicinu ukazuje na to da većina donora i nisu bili potpisnici kartice.