I to je (bio) Balkan: Demonova kći

Nekoliko meseci potom, upoznala je jednog kolegu, učitelja i udala se za njega. Ostavljeni pesnik se osećao kao "ukinuti cvet sa groba".

O svojoj prvoj ljubavi nije govorio, ali ju je stavio u stihove. Svoju voljenu Olgu opevao je u mnogim pesmama. Već prva njegova objavljena pesma bila je "Te oči". Olga je imala oči nebeske boje koje su mladom poeti i posle rastanka ličile na zamagljenu morsku pučinu.

Bile su "dve zvezde kojim bozi večnost broje", i jezero u kome se "duša poji". Neprežaljena ljubav najpre ga je mučila nesanicom, a posle mu je dolazila i u san: "samo što ju je Bob grliti hteo" nje bi nestalo.

Ljubav je za Veljka Petrovića kao i za mnoge književnike njegovog vremena bila početak i završetak čovekovog života, krajnji i jedini domet njegove sreće. A pošto je nedostižna, ona rađa neprekidni nezaborav i ogroman bol.

Veljko zato i na javi oseća Olgino prisustvo i o tome peva: udiše miris njene kose, oseća ukus njenih usana jagodastih, neprestano pruža ruke ka njoj i priziva je: "O dođi svilna i blistava ženo... O dođi divna, demonova kćeri." Pošto se ona ne odaziva, pesniku ostaje samo pakao tuge. I vapaj: "O zašto smo se, zašto smo se sreli, o zašt' se nismo mimoišli draga, ko dve lađe nasred okeana, što crnih jedri, a s dva mrtva kana, plove i minu u magli bez traga."