Gazivode, zločin nad istorijom: Srpstvo udavljeno u jezeru
Viđamo povremeno te mlade i obrazovane entuzijaste na jezeru i držimo im palčeve dok se spuštaju na dubinu od stotinu metara da bi obišli i slikali dvore Jelene Anžujske i druge potopljene bisere srpske srednjovekovne istorije i kulture.
Mi znamo šta je sve pod vodom, ali ne zna javnost u Srbiji, ne zna Srbija, ne zna svet šta su nam učinili albanski separatisti i njihovi pomagači iz Beograda koji su izgradnjom brane i jezera Gazivode želeli i postigli dve stvari: da ovdašnje Srbe proteraju sa vekovnih ognjišta i da nam zatru svaki naš trag, našu crkvu, veru, kulturu, prošlost...
Ovako najnovije "nalaze" sa dna jezera Gazivode komentarišu Novica Luković iz Brnjaka i Dragutin Dišović iz Krčmara koji su osnovnu školu završili u potopljenom Brnjaku, a potom su, kao i svi žitelji ovog kraja, morali da beže pred vodenom stihijom koja je dolazila i konačno 1977. godine sve potopila.
Projekat mladih entuzijasta
Mada su male šanse da se nešto ozbiljnije popravi, istraživanja koje vrše mladi stručnjaci i dokumentarni film koji će pod vodom snimiti imaće izuzetan značaj, bar će šira javnost u Srbiji saznati šta smo izgubili. Država Srbija do sada nije mnogo marila za ovaj segment svoje prošlosti, često ni za Kosovo, ni za Ibarski Kolašin, preostali žitelji veruju da će Vlada Srbije ipak pomoći projekat mladih entuzijasta kako bi se, ako ništa drugo, bar saznala prava istina o svemu što se sedamdesetih godina događalo...
- Gledali smo školu i crkvu kako tonu, kako nestaju naše selo, naše kuće, naše crkve, naši arheološki lokaliteti, naša prošlost i naša budućnost... Neki su se, kao ja, skrasili na obalama jezera i pate se bez plodne zemlje i prekrasnih voćnjaka kojima smo se ponosili, a neki su kao stoka tovareni u kamione i pod pratnjom policije i Udbe odvoženi i ostavljani na ledinama oko Kragujevca gde i danas jedva preživljavaju. Od nekih sela ostalo je bar ponešto, od Špilja i Rezava skoro ništa. Niko tačno ne zna koliko je Srba tada raseljeno, a koliko ostalo, zna se da je jezero prognalo nekoliko hiljada ljudi. Oni koji su uspeli da naplate svoju babovinu za ar plodne zemlje mogli su da kupe paklicu tadašnje drave bez filtera - priča Novica Luković.
Dragoljub Dišović dodaje:
- Bio sam učenik šestog razreda i strašno sam se radovao kada nas je direktor škole Zoran Kovačević poveo da obiđemo dvore kraljice Jelene Anžujske, kasnije sam, kao srednjoškolac, sa arheolozima po celo leto kopao i uvek smo se radovali novim otkrićima... Radili smo na još nekoliko lokaliteta, bilo je fantastičnih pronalazaka, koliko znam, ništa nije spaseno i sve je potopljeno.
Bratska pomoć Rusa
Zajedno sa Dušanom Jovovićem, umetnikom i rediteljem, na ovom projektu radi i mlada istoričarka dr Katarina Mitrović, a vođa specijalnog ronilačkog tima je Božina Ostojić. Ovim i drugim mladim ljudima iz Srbije koji sve rade delom i iz prkosa i bunta, jer država godinama ništa ne radi, pomaže Rusko geografsko društvo čijim angažovanjem je na jezero Gazivode iz Sankt Peterburga došlo 40 ronilaca i podvodnih arheologa koji su doneli i opremu za istraživanje i snimanje vrednu 2,5 miliona evra.
Prema informacijama meštana, do kojih je došao i tim istraživača koji sada ispituje šta se sve krije na dnu jezera Gazivode, u potopljenoj kotlini dugačkoj 24 kilometra, ostali su lokaliteti tri srednjovekovne tvrđave, pet srednjovekovnih crkava (jedna je imala zvonik visok sedam metara), već pomenuti Dvori Jelene Anžujske u sklopu kojih je bila i njena nadaleko čuvena škola tapiserije u kojoj su mlade devojke iz ovog kraja, osim tkanja i slikanja, učile i o modi i manirima koje je znamenita kraljica, supruga kralja Uroša Prvog i majka srpskih kraljeva Dragutina i Milutina i baka Stefana Dečanskog i cara Dušana, zajedno sa jorgovanima koje je zasadila u Ibarskoj dolini, donela za francuskog dvora. Potopljeno je i više srednjovekovnih i rimskih grobalja... Nestao je i te kako važan deo srpske srednjovekovne istorije, deo prošlosti Srba koji su u tom periodu bili "iznad" Pariza i Londona...
Priština kao gazda
Kamen temeljac za izgradnju brane Gazivode, visoke 107 metara i jedne od najvećih prirodnih brana u Evropi, položio je, na Petrovdan 1972. godine, tadašnji premijer Jugoslavije Džemal Bijedić, a izvođač radova bila je beogradska Hidrotehnika...
Voda sa jezera Gazivode "hrani" istoimenu hidroelektranu u Zubinom Potoku, termoelektranu u Obiliću i hidrosistem za navodnjavanje Ibar-Lepenac. Mada je najvećim delom na teritoriji srpske opština Zubin Potok jezerom upravlja Priština i Srbima ne da ni evro od oko 10 miliona evra koliko voda sa Gazivoda godišnje donese profita... Status jezera i brane još nije rešen, pa jezero često, da bi Srbima pokazali ko je gazda, nadleću helikopteri Kfora i Euleksa.
Sve je tada rađeno na brzinu u nekoj vrsti vanrednog i poluratnog stanja. Ljudi su se našli u čudu, nisu znali gde će i kako će, niti su imali vremena da se pripreme za seobu. Voda je ulazila u podrume, a mnogi su još bili u kućama, nisu im dozvoljavali da nastave život pored jezera, jer je cilj je bio oterati ih što dalje, od Ibarskog Kolašina i Kosova i Metohije. Najteže nam je bilo dok gledamo kako tonu i naše svetinje, koliko znam i ni SPC nije uspela da spase sve iz naših potopljenih crkava - priča Radenko Joković, bivši poslanik koji je takođe osnovnu školu završio u potopljenoj školi u Brnjaku...
Ekipa Dušana Jovovića došla je i do informacije da je pre početka potapanja Ibarskog Kolašina ovaj kraj posetila ekipa arheologa koji je trebalo da obiđu, snime i potpišu sve arheološke lokalitete i o tome podnesu izveštaj Vladi Srbije. Od njihovog izveštaja zavisilo je: da li će i kada početi potapanje. U tom timu bili su Srbi i Albanci, na 30 lokaliteta radili su samo tri meseca i u Beograd poneli brdo vredne dokumentacije... Nažalost, da li nečijom namerom ili greškom, više od polovine tog materijala je nestalo, pa je uništen i svaki trag o srpskoj prošlosti ovog kraja.