Čvrsto ščepao američki san
Autor je i voditelj TV emisije 30 minuta, koja se emituje na EduTV, obrazovnoj televiziji, gde je ugostio bardove srpske kinematografije Milenu Dravić, Ružicu Sokić, Ljiljanu Blagojević, Tanju Bošković, Nebojšu Glogovca...
Nakon šest sati napornih snimanja u beogradskom hotelu Moskva došao je u redakciju "Vesti". Za naš list priča o karijeri, kako se snašao u ulozi u filmu "American rouge", o prijateljicama iz sveta mode Adrijani Limi, Mirandi Ker i Hajdi Klum. Dotakli smo se afere o seksualnom zlostavljanju u čijem se centru nalazi najpoznatiji producent Holivuda Harvi Vajnštajn.
Sa svojih 38 godina je definitivno osoba koju će javnost još dugo gledati na TV ekranima, bilo u ulozi u seriji "Ideali" koja se emituje na HBO, u filmu "Lavirint" koji trenutno putuje svetom po festivalima, ali i kao deo kampanje "Džou do have the right", koje se prihvatio na poziv gradonačelnika Njujorka Bila de Blazija, koja se zalaže protiv diskriminacije i promoviše rasnu i versku toleranciju.
Debi u "Porodičnom blagu"
- Gluma mi je sve. Moji baka i deka, Roksanda Aleksić i Pavao Jelača, ona iz Beograda, on iz Like, bili su stara garda glumaca. Nastupali su zajedno po celoj Srbiji. Pojavio sam se na pozorišnoj sceni sa šest godina kada sam zaigrao sa bakom u predstavi "Klupko". I od tada sam stalno igrao. Ljubav prema glumi došla je od njih. Vodili su me na probe, spavao sam u pozorištu čekajući ih... Pozorište je magija. Nikada nisam ni pokušavao da se nečim drugim bavim. Novinarstvo se u moju karijeru nadovezalo slučajno.
Izrežirani skandali
- U Americi agent vam nalazi posao, a menadžer vas promoviše. Obojica zarađuju na vama. Medijska prezentacija je veoma važna i kada se rade projekti, filmovi, taj ugovor podrazumeva i promotivne intervjue, a sve što će glumci reći je isplanirano. Iza kamere su uvek menadžeri koji sve to kontrolišu. Ta slika je do te mere važna i utiče na gledaoca da su čak i mali skandali na TV nastupima i na dodelama nagrada izrežirani. Kada su na dodeli Oskara prošle godine pogrešili ime ostvarenja koje je dobilo nagradu za najbolji film i to je bilo izrežirano. Istog momenta je gledanost skočila za 15-20 odsto i to je poenta cele priče.
- Sa devet godina sam dobio ulogu Tinčeka u predstavi "Moj tata socijalistički kulak", za koju sam dobio i nagrade po Srbiji. Tada sam već mislio da je to što radim prava stvar, a tada sam možda i prvi put osetio tremu i nervozu. Ipak, ne mogu da opišem koliko sam bio srećan. Roditelji su mi uvek bili podrška. Oni su u meni prepoznali strast prema ovoj profesiji.
- Glumu sam završio na Akademiji umetnosti kod Feđe Stojanovića i Miše Vukobratovića, ozbiljnih profesora i imao sam sreću da sam imao takve pedagoge. Iskustvo sa Akademije mi je dragoceno. Škola je najvažnija. Na kraju, pet odsto je talenat, a ostalo je konstantan rad na sebi. Još na drugoj godini studija sam počeo da nastupam u Pozorištu na Slaviji, Ateljeu 212, KPGT-u, ali me je put brzo odveo na stranu televizije i filma.
Prvi susret sa televizijom bio je kanal D sa Milanom Gutovićem na TV Pinku, a prvu televizijsku ulogu sam dobio u "Porodičnom blagu", 1998. godine, gde su i Vojin Ćetković i Mina Lazarević imali svoje prve velike uloge. Bio sam preplašen kada sam se susreo sa ogromnom RTS-ovom produkcijom i velikim kamerama. Kada sam kasnije pogledao snimak, svi su bili zadovoljni, ali ne i ja. Od tada ne gledam sebe uopšte, jer uvek nađem nešto što ne valja.
Akcenat kao prednost
- Danas mi je veoma važno šta radim, pažljivo biram da li hoću da prihvatim komercijalu ili da sačekam ozbiljnije glumačke projekte. Akcenat mi omogućava širok spektar posla. Inače, u Los Anđelesu sam upisao master za TV i film, i uzeo časove da poništim akcenat. Kada je moj agent to čula, odmah mi je zabranila da to radim. Rekla mi je da ću sa akcentom imati više posla i bila je u pravu. A izgledom nekima ličim i na Turčina i na Iračanina, prolazim i kao Italijan i Izraelac. Igram različite likove što je meni super.
Veliki sam štreber, dugo i temeljno razvijam lik koji glumim i uvek mislim da sam mogao bolje. Sada samo kažem reditelju - slobodno me vraćaj sto puta dok nisi zadovoljan. Imao sam sreće da sam vrlo brzo stupio u kontakt sa produkcijom 87, pa sam snimio četiri filma u Italiji, između ostalog i "Zaboravljene", "Mađarskog slugu" i kriminalističku seriju koja je snimana u Maroku, a emitovana na RAI.
Pozorište mi je nedostajalo, i u tom smislu i Amerika je potpuno druga priča. Tamo jesam u jednom trenutku nastupao na Of Brodveju, ali sam prestao jer u Njujorku pozorište nije dovoljno plaćeno, a Velika jabuka je skup grad. Morao sam da napravim kompromis da bih opstao.
Sudbinski susret
- Najteža uloga mi je bila u Beogradu, igrao sam Šekspirovog Koriolana, diktatora koji je zarad vlasti ubio majku i ženu. To je bilo teško i zato što je Šekspir, ali i zbog psihološkog razumevanja lika. Na premijeru su došli moji profesori, koji su mi posle prišli i kazali da ne mogu da veruju kako sam uspešno izveo lik da bude sulud, tragičan i tužan. Reč je o kompleksnom karakteru, da me je posle svake predstave bolela glava.
U Americi mi je bila najteža uloga u filmu "American rouge" u kojem igram evropskog pisca koji želi da napravi karijeru u SAD, ali ima epilepsiju i ta bolest ga sputava. Ceo film je i kritika američkog sistema i kako taj način života utiče na nekoga ko dođe, ko nije u njemu rastao. Scene su bile dramatične.
Nepristojne ponude
- Kada sam bio na početku karijere u Americi jurio sam agente i radio razne stvari koje možda sada ne bih. Ali prosto moraš da se dokažeš. Pa čak se dešava da ti agent izabere šta ćeš raditi jer on zarađuje na tebi. Sada sam u poziciji da biram i mnogo sam opušteniji. I proces traženja agenta je bio vrlo mučan i imao sam sigurno blizu 70 audicija samo da dobijem agenta jer je velika konkurencija. Tu je bilo i pitanja kom klanu pripadam, da li sam u gej lobiju, koje je moje poreklo... Amerikanci su direktni i imao sam par suludih situacija da mi agent kaže - radiću sa tobom za neku drugu vrstu usluge. Ova priča o Harviju Vajnštajnu koja se prošle godine pokrenula je nažalost istina. Ali, nemaju problem samo i žene, nego i muškarci. Imao sam i ja nekoliko puta direktnih navođenja na nešto što je potpuno idiotski i suludo.
Prvi put sam radio sa doktorima specijalistima koji su mi pričali o epilepsiji i pomogli da verodostojno odglumim napade i njegovu borbu sa tom bolešću. Na jednom festivalu u Americi sam i odgledao film, jer sam bio prisutan, i prvi put mi se dogodilo da nisam prepoznao sebe na ekranu. Film je obišao Indiju, Rusiju, Rumuniju, Australiju i film i ja samo dobili jako lepe kritike.
- Uvek sam želeo da odem u Njujork, bio sam fasciniran tim gradom i stalno sam govorio da ću tamo živeti. Moja majka je tada živela u Atlanti, i kada sam otišao da je posetim uvek sam u povratku svraćao u Njujork na deset dana. Dok sam tamo bio, sreo sam poznanike iz Londona, takođe glumce, i dok smo sedeli na kafi, pitao sam ih za mogućnost da ostanem u SAD i radim kao glumac.
Jedan mi je odgovorio da zna producentkinju sa En-Bi-Sija koja traži glumce iz jugoistočne Evrope za razne dokumentarce. Pozvao ju je, a ona mi je odmah mejlom poslala tekst da pročitam. Istog trenutka sam snimio, poslao mejlom uz naznaku da se vraćam za Beograd za četiri dana, pa ako može odmah da mi odgovori. Sutra ujutru su me zvali sa En-Bi-Sija da dođem da potpišem ugovor. Ne verujući, odgovorio sam: "Pa, niste me videli", a oni mi kažu: "Ne treba, vaša boja glasa i akcenat su dobri."
Tako sam potpisao petogodišnji ugovor, sa sobom sam imao jednu torbu, a u Beogradu osam predstava na repertoaru, emisiju na RTS-u Poziv na ples, radio sam jutarnji program na radiju S i emisiju Četvrti zid na Art kanalu. Samo sam pomislio - kako ću sada da zovem sve te ljude da im kažem da ostajem. Međutim, svi su dobro razumeli ovu priliku, jedino sam sa RTS-om imao problem, ali smo nekako sve sredili. Tako sam ostao u Njujorku i sedam godina nisam bio u Srbiji.
Razgovor sa Meril Strip
- Angažman je bio super, ali bilo je jezivo prilagođavanje na život u Njujorku. To je drugi svet, druga planeta: od načina komunikacije, međuljudskih odnosa, nisam nikoga imao u tom gradu. Ta prva godina mi je bila najbolnija, na momente sam se pitao šta ja radim ovde, da li je odluka da ostanem ispravna, bez obzira na to što sam finansijski bio pokriven i živeo u stanu koji je gledao na Tajms skver, sređenu radnu dozvolu, zelenu kartu i bavio se poslom koji volim. Kada sam preboleo tu krizu, tih prvih godinu dana, nikada više nisam pomislio da odem iz Njujorka.
- Glumio sam sa Lusi Lu i ona je stvarno simpatična. Radio sam i sa Dženifer Lopez, Džonijem Hilom. Sva ta velika imena filmske industrije su jednostavni, normalni i opušteni ljudi koji se voze gradskim prevozom, nemaju nikakvu famu oko sebe, niti telohranitelje. Džuliju Roberts možete videti u supermarketu kako kupuje namirnice, Džulijan Mur, koja živi blizu mene, bez trunke šminke dok šeta decu.
Uspeh u Virdžiniji
- Nagrada na filmskom festivalu u Virdžiniji je za mene bilo nešto posebno. Nisam mogao da poverujem. U tom filmu sam po prvi put igrao Amerikanca, što je na neki način i potvrda da je moja odluka da ostanem u SAD bila prava stvar. Posle svih ovih godina, vidim da me i filmska zajednica doživljava kao američkog glumca srpskog porekla.
Na predstavi "Mletački trgovac", u kojoj je igrao Al Paćino, ispred mene je sedela Meril Strip. Na pauzi sam prišao da joj kažem koliko je volim i poštujem njen rad. Bila je oduševljena, pitala je odakle sam i kako je u Srbiji. Imao sam pogrešnu sliku o zvezdama. Oni su svi fini i kulturni. Na neki način njima je važno da imaju prisan odnos sa publikom.
- Slab sam na manekenke. Radio sam na početku kao maneken i tako sam upoznao velika imena Hajdi Klum, Adrijanu Limu, Mirandu Ker i mi se i danas družimo. One su potpuno normalne. Jedne godine u Los Anđelesu bila je revija Viktorijas sikreta u Kodak teatru, i ja sam ih kao šalu slikao krišom na doručku i posle na probi kada su bile potpuno sređene. Sastavio sam slike i poslao im. Naravno ne iznosim privatne stvari. Eto sa Limom sam uradio intervju za magazin "Stori" i na to je pristala samo zato što smo prijatelji.
- Najfascinantnija, omiljena glumica u koju sam zaljubljen je Šarliz Teron. Sretao sam mnoge osobe sa javne scene, ali ona je jedina zbog koje sam se tresao kada sam je upoznao. Video sam je na jednom koktelu u Njujorku, prišao sam joj, rekao joj koliko je obožavam i da sam zaljubljen u nju. Ona me je zagrlila. Mislio sam da će mi srce iskočiti iz grudi.