"Srbija kriva? Mali narodi ne mogu da izazovu veliki rat"

On za Srnu objašnjava da "cela priča oko toga da je Srbija izazivač Prvog svetskog rata, pa i više ratova, ima ranjivo mesto - a to je da mali narodi ne mogu da izazovu veliki rat". 
 
- Da li postoji iko ozbiljan ko bi mogao da razmišlja u pravcu da je sudbina sveta 1914. godine bila u rukama Nikole Pašića (premijera Srbije), pored toliko careva, velikih sila i vojski, modernizacije naoružanja, vojne industrije i udesetostručenih vojnih budžeta velikih zemalja, bar deceniju pred Prvih svetski rat - naglašava Perišić povodom sto godina od smrti Gavrila Principa. 

Zagledani u Srbiju

On navodi da je Princip bio "dete sela", da je rastao u teškim uslovima, mnogo čitao, obrazovao se i "uviđao da austrougarska vlast u anektiranoj BiH nije mogla da upravlja nečim što je bila zamena za demokratiju tog doba". 

Pokret "Mlada Bosna", kako podseća Perišić, nastao je iz bunta omladine sačinjene uglavnom od đaka svih nacija poreklom sa sela, koja je od rođenja osećala teško breme austrougarske okupacije i vlasti, a preko strane literature saznavala kako izgleda svet i borba za veća prava. 

- Omladina u BiH bila je zagledana u Srbiju, zbog toga što je Srbija u to vreme bila nezavisna država, imala svoje institucije i parlamentarni život, slobodnu štampu i bila ljubomorna na svoju državnost i nezavisnost, te spremna da obezbedi svoju budućnost, za koju je mnogo žrtvovala u prošlosti - ističe Perišić.

U trenutku kada je izvršio atentat na austrougarskog prestolonasljednika Franca Ferdinanda, kako kaže Perišić, Gavrilo Princip bio je devetnaestogodišnjak nepokolebljivih uverenja, pod snažnim uticajem literature i sa izuzetno izraženim osećajem za socijalnu pravdu. 

Povod za rat

On navodi da postoji mnogo indicija da je Austrougarskoj bilo u interesu da se taj atentat dogodi i da je raspolagala informacijama da bi se to moglo dogoditi, ali nije reagovala, jer joj je bio potreban povod za rat za koji se dugo pripremala. 

- U prilog tome govori i dokument nemačkog porekla - pismo načelnika nemačkog Generalštaba načelniku austrougarskog Generalštaba iz 1913. godine, gde, između ostalog, kaže da je njegov stav da neminovno mora doći do rata između Germana i Slovena. 

On navodi da je potrebno da se svi narodi germanskog duha pripreme, ali da bi bilo dobro da povod za taj rat dođe od Slovena. Taj dokument dokazuje da je ispisivan željeni scenario, kaže Perišić. 

Zbog čega je pucanj u Sarajevu poslužio kao povod za rat - jeste pitanje koje je, kako navodi Perišić, skinuto sa dnevnog reda u nauci, jer su ga i domaći i strani istoričari odavno definisali samo kao povod za Prvi svetski rat. 

- U periodu koji je prethodio Sarajevskom atentatu u svetu se dogodilo više od 90 atentata na premijere, careve, kraljeve i značajne političke ličnosti i nijedan od tih atentata nije izazvao rat - podseća Perišić. 

Pripadnici "Mlade Bosne" nisu bili teroristi

On naglašava da pripadnici "Mlade Bosne" ne mogu biti označeni kao teroristi, kako ih danas u politički motivisanoj revizionističkoj literaturi na Zapadu nazivaju istoričari poput Kristofera Klarka. 

- To je potpuno brkanje pojmova, terminologije i konteksta istorijskih događaja - objašnjava Perišić za Srnu. 

On upozorava da se javljaju proizvoljna i neosnovana mišljenja da je Gavrilo Princip izazvao Prvi svetski rat u kome je poginulo oko 9,5 miliona vojnika i pet miliona civila, a da iza njega stoji srpska vlada. 

Kako ističe Perišić, za to ne samo da ne postoji dokaz, nego ni razumno objašnjenje, jer Srbija je tek stekla nezavisnost i izašla iz balkanskih ratova i "apsolutno joj nije bilo do rata, jer je bila iscrpljena i ekonomski, i vojno, i demografski". 

- Srbija je, na neki način, već u dugom istorijskom periodu, proglašena za nekog kriminalca sa velikim dosijeom. Pogotovo danas imate nekoliko generacija političara na Zapadu koji su formirani u tom smislu da istorija nije potrebna, da je treba zaboraviti, da prošlost nije važna i da se treba okrenuti budućnosti - napominje Perišić.

Ti stavovi, međutim, dolaze iz država u kojima se veoma vodi računa o muzejima, arhivima, spomenicima istorijskim ličnostima, a u nekima su i spomenici vojskovođama, "koji su ko zna koliko zločina počinili u kolonijama".