Petak 27.04.2018.
12:30
S. Princip - Vesti

Srpski ešalon za ponos

Po tradiciji, još pre zore po svim gradovima održana su bdenja na kojima su se ljudi dostojanstveno i tiho, sa svećama u rukama, poklonili senima onih koji se iz bitaka nisu vratili kućama i svojim najmilijima. Mnogi nisu skrivali suze, podsećajući se svojih slavnih i davno izgubljenih predaka. Australijanci su odlučni da ne zaborave njihovu hrabrost i žrtvovanje za druge.

Trubači na čelu

U prethodnici srpskog ešalona ove godine su bila četvorica trubača orkestra Stojana Petrovskog sa zvucima "Marša na Drinu".
Posebnu pažnju publike u Sidneju privlačile su bogate nošnje iz okoline Beograda koje su nosile Snežana Todorović i Branka Mitrović.

Na ovaj Anzak-dan obeležena je i 100. godišnjica završetka Prvog svetskog rata. Svečanosti su održane, po tradiciji, na Galipolju u Turskoj, te u Viler-Bretoneu na severu Francuske gde leže kosti oko 3.000 Australijanaca. Tamo je ove godine otvoren Australijski nacionalni memorijalni centar.

Marširaju decenijama

I u Sidneju Srbi su dostojanstvenim prisustvom na maršu još jednom podsetili na herojsku borbu svog naroda u velikim ratovima. U srpskom ešalonu su potomci ratnih veterana koji već više od četiri decenije, neki skoro pet, marširaju svake godine. Među njima je Aleksandar Vidić koji je marširao punih 48 godina. Vidić se seća vremena kada su iza Srba marširali Jugosloveni.

- Trajalo je nekih pet godina kada nam tadašnji predsednik Odbora za Anzak-dan nije dozvoljavao da marširamo ako nismo bili direktni učesnici velikih ratova. A ja sam bio u ovom ratu - veli Vidić.

Ponosna do suza

U kazivanju Branke Njegić sadržana su osećanja svih učesnika marša izražena jednom rečju - ponos.
- Nisam ovako ponosna bila u životu. Plakala sam celog jutra - veli Branka koja je na Anzak-dan u Sidnej došla iz Perta.
Ona sama je potomak borca iz Drugog svetskog rata. Sa svojom prijateljicom Dušankom Straživuk pratila je iz publike kolone, uključujući i prolazak srpskog ešalona u kom su marširali i njihovi muževi.

U sidnejskom srpskom ešalonu na Anzak-dan 96-godišnja Sofija Urukalo bila je ove srede jedini živi učesnik velikog rata. Na čelu kolone koju je i ove godine predvodio Vojkan Vukoječić, nju je u invalidskim kolicima gurao unuk Dragoljub Brkljač.

Baka Sofija, sve vreme rata borac Dinarske četničke divizije Momčila Đujića, nosila je u krilu uramljene fotografije svojih pokojnika: supruga Branka Pavasovića Urukala i brata Jovana.

Četovanje u planini

- Brat mi je bio pet godina stariji i umro je 1980. Muž mi je sahranjen na manastirskom groblju u Kanberi. A mi smo iz Gračaca, selo Grahovo na Velebit planini. To je druga Ravna gora. Naših je tamo mnogo poginulo 1943. i 1944. godine. Ali, moja četa bila je visoko u planini, pet godina u pećini i borbama - priča baka Sofija.

Njen život, kao i kod svih Srba iz tih krajeva, iz temelja se promenio od 1941. godine.

- Tada su nam u Gračac upale ustaše, palili kuće i ubijali ljude. Ubili su mi oca. On je bio policajac pre rata, a oni su išli baš na te ljude, kao i sveštenike, sve koji su nešto značili. Tamo su bili sve Srbi. Oko nas, što je bilo Hrvata, to su bili Srbi pokršteni još za Marije Terezije - kaže Sofija.

Ove godine, podsećamo je, među Srbima nema Đure Kesića, čoveka koga je od marša mogla da odvoji samo teška bolest i konačno - smrt.

- Da, otišao je i on. Bila sam mu na sahrani - veli Sofija.
 

2021 © - Vesti online