Nikad oblačio, uvek vedrio
Vest o njegovoj smrti preneli su svi mediji s prostora bivše Jugoslavije, podsećajući da jedna za drugom odlaze najveće TV ikone zlatnog doba jugoslovenske televizije.
- Katići su iz Bele Crkve, selo Husić. Kao i većina Srba doseljeni su u Vojvodinu u 16-17. veku. Ime sam dobio po stricu Kamenku koji je 1926. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći - ispričao je u svojoj ispovesti "Vestima" Katić u jednom od poslednjih intervjua koje je dao.
Roditelji su mu stradali u zloglasnoj raciji, januara 1942. pa su ga odgajile babe.
- Ne zapinjem baš mnogo, ali kad nešto hoću, onda sam baš bandoglav. Prvo sam studirao Veterinu u Sarajevu, ali se nisam baš proslavio pa na Cetinju upišem Pedagošku, istoriju i geografiju. I tu nisam bio mnogo vredan, položim nekoliko ispita. Posle jednog bančenja, onako mamuran, sedim u bašti kafane i čitam "Pobjedu". A tamo: konkurs za spikere
Radio Titograda. Sutra - poslednji dan za prijavu. Prijavim se i prođem. Bio sam nekih godinu i po, bio sam prvi sarajevski TV spiker, a posle me je preuzela beogradska televizija.
- Nikad nisam vremensku prognozu saopštavao kao da čitam bilten. Išao sam kod Dalja kad su išli ledolomci, bio kod Đerdapa sa ekipom, odem uveče, vratim se sutradan da zabeležim miniranje. Snimao sam meteorologe koji po dva-tri meseca sede u osmatračnici na Bjelašnici. Depresija i samoća tamo su užasni, pa su meteorolozi vodili i supruge. Jedne godine bilo je toliko snega da jedan od njih nije mogao svoju ženu koja je preminula dva meseca da spusti dole u naselje da je sahrani. Stalno je temperatura bila ispod nule, kao u hladnjači. Tu sam izučio reportažu.
Priča o zavejanim vozovima
- Moj drug na Televiziji Beograd Vlada Nedeljković me savetovao da uvek u redakciji imam spreman crni sako, kravatu i belu košulju, i tako jednog dana nema Dušanke Kalanj, a Gaga Radovanović, realizator, kaže: "Eto, tu je Kamenko", i tako su meni dali da pročitam vesti. I polako postanem prepoznatljivo lice TV Beograd.
Još se borim sa crnim odelom i kravatom, da budem deo stalne ekipe, a Petar Đurić, novinar, moj drugar koji me je sve naučio o TV novinarstvu kada sam došao iz Sarajeva, povede me da napravimo emisiju o velikoj vremenskoj nepogodi. Napravimo priču o zavejanim vozovima, o nevoljama ljudi koji nisu mogli da se vrate kućama. Urednik Dnevnika kaže: "Ajde ovo o nepogodama da guramo dok god možemo." I tako počnem da se bavim vremenom.
"Otvarao" vračare
- Tih prvih godina televizije narod je na nju gledao kao na čudo. Pošto sam se 1962. nekoliko puta pojavio na TV Beograd, dođem u moje Đurđevo da vidim kako reaguju. Baba Desa me pita: "Je l' Bato", još ona ne razume šta je to televizija, "mi tebe vidimo, al' je l' vidiš ti nas?".
- Na kraju sam diplomirao etnologiju u Beogradu, ali moja baba nije dočekala unukovu diplomu. Znao sam da običaji nisu dovoljno ispitani, malo je ko uspeo da "otvori" vračare, kao što sam ja. Neša Ristić mi je svojevremeno odao priznanje: "Ja probam, probam, pa ništa. A ovaj Kamenko svaku vračaru nagovori da priča...