Utorak 03.04.2018.
08:44
b92.net, Vestionline

Gde sateliti odlaze da umru?

pixabay.com
Satelit kruži oko planete Zemlje

Danas kad su najviši planinski vrhovi osvojeni, polovi dosegnuti, okeani preplovljeni, a pustinje prešpartane, istraživači i avanturisti često traže nova mesta koja će pokoriti. 

Neka takva mesta zovu se polovi nepristupačnosti, a dva su posebno zanimljiva. 

Prvo je kontinentalni pol nepristupačnosti - to je mesto na kopnu koje je najudaljenije od mora. 

Još traju rasprave o tačnim koordinatama, ali većina se slaže da je blizu Džungarijanske kapije, planinskog prolaza između Kine i srednje Azije.

Odgovarajući pol u okeanu - mesto najdalje od kopna - leži i južnom Pacifiku nekih 2,700 kilometara od ostrva Pitkern - negde na ničijoj zemlji, tačnije ničijem moru, između Australije, Novog Zelanda i Južne Amerike. 

Okeanski pol nije zanimljiv samo za istraživače, nego i za satelitske operatere. To je zato što većina satelita pre ili kasnije padne na Zemlju. Ali gde? 

Manji sateliti sasvim izgore, ali delovi onih većih mogu da stignu do površine. Da ne bi pali na naseljena mesta, usmeravaju ih ka tački okeanske nepristupačnosti.

Na površini od oko 1,500 kvadratnih kilometara okeanskog dna nalazi se groblje satelita. Zasad ih ima oko 260, i uglavnom su ruski. 

Tamo su i ostaci svemirske stanice Mir. Lansirana je 1986. i ugostila je mnoge timove astronauta i međunarodnih istraživača. 

Bilo je jasno da ta 120 tona teška skalamerija neće izgoreti u atmosferi, pa su je 2001. usmerili ka ovom području. Ribari su primetili usijane komade otpada kako preleću preko neba.

Moduli za snabdevanje koji putuju ka Međunarodnoj svemirskoj stanici često sagore u ovom području, ali to nikog ne ugrožava. 

To je zato što je njihov ulazak u atmosferu kontrolisan, a u tom delu okeana nema brodova, jer je siromašno ribom i daleko od međunarodnih pomorskih puteva. 

I Međunarodna svemirska stanica će uskoro završiti na dnu okeana. 

Ona će tokom naredne decenije biti deaktivirana i pažljivo usmerena ka okeanskom polu nepristupačnosti. Biće to spektakularan prizor, jer je sa svojih 450 tona stanica četiri puta veća od Mira. 

Ponekad je, međutim, nemoguće usmeriti satelit ka polu jer je sistem kontrole otkazao.

To se 1991. dogodilo sa 36 tona teškom stanicom Sojuz 7, koja je pala na Južnu Ameriku, i sa američkim Skajlabom koji je 1979. pao na Australiju. Koliko je poznato, ni tada ni ikad niko nije stradao od udara svemirskog đubreta. 

To se sad desilo i sa stanicom Tijangong-1, nad kojom su kineski inženjeri izgubili kontrolu. 

Sve do dva sata pre ulaska u atmosferu nije se znalo gde će pasti. 

Na kraju je i ona završila u Tihom okeanu, ali prilično daleko od satelitskog groblja.

2019 © - Vesti online