Ponedeljak 26.03.2018.
13:59
Vestionline

Sin Ljubomira Kneževića: Ne može ništa večno da se sakrije

Darko Dozet
Čovek koji se 19 godina vodi kao nestalo lice: Ljubomir Knežević

Novinar prištinskog "Jedinstva" i dopisnik "Politike" nestao je 6. maja 1999. godine, obavljajući radni zadatak.

Prošlo je 19 godina od kako njegova porodica nema nikakvu informaciju šta dogodilo i kakva je sudbina poznatog novinara, ne samo po peru, već i po vedrom duhu, gustim brkovima i šeširu koji je gospodski nosio.

- Mnoge stvari ne znam jer nisam bio tamo. Pokojna majka mi je rekla da je bio kod Laketića na slavi, a taj put od železničke stanice gde oni žive, do centra gde smo mi živeli je jedna čistina, a on je išao peške, jer auto nije imao. Nezvanično smo čuli da ga je držao OVK. Pokojna majka je sa komšinicom otišla u tadašnju stanicu policije i prijavila nestanak. Nije otišla isti dan jer je znala kakav mu je posao, ali joj jeste bilo neobično da je ostavi samu u kući čitave noći. Ispričala mi je i da je policija otišla u potragu od centra do reke Sitnice i dela prema selu Bukoš na padini planine Čičavice. Policija dalje, navodno, nije smela jer se u tom mestu nalazio OVK. Brat je otišao za Vučitrn, raspitivao se, ali mu je rečeno da je policija uradila sve što je mogla. Jedno vreme sam razmišljao da ga možda drže za neku razmenu, jer je bio novinar. Pokušao sam da preko njegovih kolega uđem u neki trag, ali je sve bilo kao neki kineski zid. Niko ništa. Inače, za očev nestanak smo saznali preko "TV Jagodina". Kod moje majke prvo su došle njegove kolege iz Radio Prištine, potom i očev veliki prijatelj dopisnik "Politike" iz Prištine i kolege iz "Jedinstva". Rekli su "bolje da su ga odmah ubili, nego da ga muče" - priseća se Goran Knežević.    

Prisećanje na agoniju koju cela porodica prolazi skoro dve decenije, bez ikakve naznake da će nekako i nekada saznati šta se dogodilo njegovom ocu, za Gorana Kneževića je mučno i traumatično.

Jasno mu je, a to pokazuju i sva dokumenta do kojih je došao UNS, da je nestanak našeg kolege osim srpskoj policiji prijavljen i Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, UNMIK, KFOR, drugim međunarodnim organizacijama, između ostalih i Međunarodnom javnom tužiocu u Prištini.

S druge strane, osim što niko od njih nije sproveo efikasnu istragu, niko nije kontaktirao porodicu.  

- Niti smo znali da je neka istraga pokrenuta, niti da se neko tužilaštvo time bavi, ništa. Majku, brata, mene niko nije zvao. Zadnjeg dana kada su se vojska i policija povlačile sa Kosova, 12. juna 1999, išli smo da majku nateramo da krene sa nama, dok su nas usput zaustavljali i govorili da ne idemo. Srećom, ona, sa osobljem bolnice gde je radila, krenula je nekim autobusom i sišla kod rođene sestre u Ibarskoj Slatini. Nikada neću zaboraviti taj prizor i to olakšanje, kada sam je video živu i zdravu. Od tada niko od nas nije živeo u Kosovu. I pored svih informacija koje su se pojavile, uključujući i to što je Slobodan Milošević na suđenju u Hagu rekao da je moj otac ubijen, nisam izgubio nadu da je živ. Nadam se da će istina izaći na videlo i uzdam se u vaš novinarski esnaf da ne ode sve u zaborav, da ga možda nekada i nađu. 

Ljubomir Knežević je novinarsku školu završio u Beogradu i tako je počeo da se bavi novinarstvom.

Svog oca, Goran pamti kao pravičnog, iskrenog, društvenog čoveka, koji nije voleo nepravdu i obožavao novinarski poziv. 

- To je stara garda. Radili su pomoću štapa i kanapa, a neverovatno, ništa im nije bilo teško. Voleli su taj posao. Nikada nisam čuo da je ljut i besan zbog finansija. Ljutio se ako mu ne objave ili skrate tekst. Osim što je pisao za "Jedinstvo" i "Politiku", pomagao je i Radio Prištini kada je počela sa radom. To je bio jedan tim, ekipa pravih novinara koji su radili srcem. Novac im nije bio motiv. Nije imao čak ni za auto. Imao je istraživački duh, bio je izuzetno elokventan, načitan, kreativan, neustrašiv, pravičan. Među temama koje je pisao bilo je i dosta škakljivih, a živeo je u sredini gde je i zarez na pogrešnom mestu bio politika. On se, pak, bavio takvim političkim temama na takav način da su se svi plašili njegovih tekstova. Verovatno je imao problema zbog pravičnog pisanja. Da je pravio kompromise, bio bi bogat čovek. Živeo je skromno ko i svi novinari. Ali, nikada nismo pričali o tome, jer nije želeo da opterećuje porodicu - dodaje Goran Knežević. 

Ljubomir Knežević je iz Ulcinja u Vučitrn došao da služi vojsku. Jednoga dana zaboleo ga je zub, pa je pomoć potražio u Domu zdravlja.

A tamo je upoznao babicu Cvetu iz Sočanice, jer je u istoj zgradi bilo i porodilište. I ta anegdota, "otišao da popravi zub, a upoznao babicu", postala je prijateljska šala, prepričavana na mnogim druženjima. 

- Venčali u Vučitrnu i zasnovali porodicu. Tada je tu bilo dosta pravoslavnog življa, Dom kulture, mnogo Crnogoraca profesora i nastavnika koji su tu zasnovali porodice. Majka i otac su imali lep i skladan život i nikoga nisu dirali. Ona babica, on novinar. Nekako bih mogao da razumem da je bio u uniformi, da je bio u nekoj paravojnoj formaciji, pa bi, čini mi se, bilo lakše i jasnije da razumem to što mu se dogodilo. Ali, on je samo radio svoj novinarski posao i teško mi pada kada vidim da je život novinara - ništa, nula u nekim situacijama. Opet se nadam da ne može ništa večno da se sakrije -  zaključuje Goran Knežević.

2019 © - Vesti online