Zaboravljeni običaji: Kako prsti govore

Igre dan-danas zaokupljuju pažnju svih istraživača običaja i predanja, a mnoge i nisu bile za decu. U nekima su učestvovali samo dečaci i mladići, druge su bile isključivo devojačke.

Poneke su bile dozvoljene svoj čeljadi, a bilo je i igara koje su služile umesto uspavanki.

Tako su Srbi graničari doneli iz zavičaja u austrougarsku Hrvatsku neobično kućno pozorište.

Uveče bi stariji brat, otac ili deda na zidu, uz sveću, prstima pravio likove raznih životinja, a ostala deca bi gledala. Najlakše je bilo napraviti zeca, piše hroničar Nikola Begović.

"Pruži složene prste, pa sastavi obe ruke. Palčeve veže unakrst, i to su zečje uši, a prvi prsti su usta. Kad padne senka, on miče ušima, a zeva prstima. Mala deca su se tog zeca plašila, a starija i sama pokušavala da ga naprave, takmičeći se čiji će više ličiti na zeca."

Dete tog doba, na prelazu vekova, zabavljalo se i samostalno, igrom Kako prsti govore. Počne od palca na desnoj ruci, a levu stavlja na svaki prst, te, tobože, prsti sami pričaju: "Ovaj veli, ajd'mo večerati, do njega odgovara, ajmo, de. Srednji kaže: čekaćemo oca i matere, a do njega: ko bi njih čekao, a na kraju mali: ne dorastao ako im kažem." Igrom se deci objašnjavalo i zašto su prsti različiti.

Svinjkanje je bila igra samo za dečake. Nekoliko njih od bukovog pruta naprave venac, koji se zove "prasica" ili "krmača".

Svaki sebi nađe batinu, dugačku kao ruka, a negde nose i krive štapove. Batina se zove madžaraljka. Potom iskopaju duboku i široku jamu, koja se zove kuća. Svi dečaci redom bacaju madžaraljku ka kući, i onaj ko je najbliže dobaci, taj postaje vlasnik kuće.

On stoji pred jamom dok drugi igrači teraju batinama "prasicu u kuću", a vlasnik kuće je dočekuje svojom batinom i odbija je. Ko satera "prasicu" u kuću, postaje novi vlasnik. Bivši vlasnik kuće ide sa ostalima, pa zajedno ponovo nateruju prasicu u kuću.

I tako, dok se svi ne izređaju na kući, ili dok ne posustanu.