Srpski Orfej s Drine (10): Muke sa Slatkim grehom
Jedan poziv menja sve
Vladimir Cvetković, Lozničanin, Zaharov drug iz detinjstva, bivši slavni košarkaš, a sada direktor hotela i kafane Tašmajdan u Beogradu.
- Imam u kafani neke muzikante, zovu se Lira-šou - pet svirača i jedna pevačica, pozamašna cura. Lepa, lepo građena. - Čuo sam za njih.
- Pevačica jaše harmonikaša. I ne samo njega. Jaše ona i ugledne goste, koji pristanu na to. A pristanu svi: i muzičari, i biznismeni, i političari od imena i prezimena. Pravi cirkus. Posao mi cveta.
- Pa, Cvele, u čemu je onda, problem? - Hoće da me napuste. Ipak su oni amateri. - Šta ja tu mogu? - Možeš. Traže tebe da im komponuješ hitove.
- Nisu oni moj nivo, Cvele. - Ipak, dođi da ih vidiš i da ih čuješ. Jesu amateri, ali su dobri...
Kafana je ogromna, velelepna. Naroda puno. Lira-šou, kako se tada zvao orkestar, u punom sjaju - sviraju lošu muziku, izanđale pesme, ali, publika luduje... Video je u njima amatere ambiciozne, željnih slave i novca.
- Hoćeš da te upoznam s njima - pitao ga je Cvetković.
- Ne! - rekao je Zahar, ustao i napustio kafanu. Prošlo je neko vreme.
Opet jutro, opet telefon. - Ko je? - pita Zahar, bunovan. - Cvele, Zahare, ovde Cvele. - U čemu je problem, zemljače? - Napustili me oni svirači i pevačica. - Pa, šta? - Kafana mi zvrji prazna. U pitanju je biznis, čoveče! Gotov sam, propao sam! Pomozi. Pobegli su u Kikindu. U neku kafanu. Da trknemo do tog gradića i vratimo ih. Platiću koliko košta, Zahare.
Zahar vraća film onog što je video one večeri u Tašu. Bili su to dobri amateri, sa lepom i krupnom pevačicom. Naša rasna lepotica, samo da skine nekoliko kilograma. Nije ona debela, kao što drugi kažu, već je jedra - puna zdravlja i lepote. Inače, cura ima jasan glas, u gornjem falsetu, donje lage može uvežbati. Nije ona Renata Tebaldi, ali za kafanu, za našu radničku klasu je rođena pevačica...
Posle dugog ćutanja, Zahar je pitao: - Kad krećemo za Kikindu? - Odmah - rekao je Cvele veselim glasom. Bila je subota.
Obukao sam se i pogledao kroz prozor. Dole, na ulici je stajao nov Cveletov fijat 1300. Krenuli smo za Kikindu. Ja u glavi još nisam imao nijednu ideju šta da ponudim ovom kafanskom orkestru. Dok je fijat grabio prema Kikindi iznenada sam se setio svojih šaljivih pesama iz "Zelenog kabarea", i pomislio: "Da malo preudesim taj program i ponudim im." Da stvorim potpuno nov fazon u narodnoj muzici. - Šta ti to radiš? - Komponujem. - E, luda čoveka! - Ne beri brigu! Samo ti vozi...
Kumu okrenuli leđa
Imao je Zahar još nesporazuma sa Lepom Brenom i orkestrom "Slatki greh". Bili su to poslovni nesporazumi, kakvih ima u svim poslovima. Vreme je izbrisalo taj gnev velikog maestra i ljutnju navedenih muzičara. Jednom su ga zaobišli u krunskoj stvari - mimo njega, sa drugim kompozitorom, spremali su pesmu za Evroviziju. Naravno da tu nisu imali uspeha. Nisu pomogle lepota i atraktivnost pevačice, ni trud uvežbanog orkestra. Bukvalno rečeno - propali su. Možda bi sa maestrom Zaharom bilo uspeha? Ko zna? Ali, što je bilo, bilo je. Vreme briše sve, i leči sve.
U Kikindu smo stigli rano. Naše muzikante zatekli smo na spavanju. Iznenadio ih naš dolazak. Naročito moj dolazak. Ovde su živeli mirno, dobro plaćeni, uz uvežbani repertoar. Šef orkestra bio je harmonikaš, simpatičan dečko, dobrodušan, vesele prirode, sav posvećen svom poslu. Sve ga je interesovalo. On mi je najviše postavljao pitanja. Nosio je naočare, bio sitne građe, ali čvrst, jakog duha i vrlo inteligentan. Nisam mogao proceniti opšte i muzičko obrazovanje ovog društva. Ostali me nisu toliko zanimali. Jedino je pevačica bila zanimljiva ličnost. Krupna, visoka, dobro građena, lepog anfasa i predivnog profila, takođe vrlo mlada, sa solidnim glasom. Kad govori kao da se mazi, ljupko izgovara reči, ali mene je zanimalo samo njeno pevanje, pevački glas. Primetio sam da dobro vlada srednjim i gornjim delom notne skale, a da sa donjim lagama lošije stoji. Ali i to se da uvežbati. Sa takvim, dugim nogama, stasom i glasom, odmah sam bio siguran da ćemo s njom osvojiti celu Jugu. To sam im odmah i obećao. Gledali su u mene kao u čudo - kao, vele, šta ovaj priča, kao da smo deca. Dao sam im pesmu "Čačak".
- Šta je ovo? - upitao me Saša Popović. Tada sam saznao njegovo ime.
- Sa tom pesmom i sa još onima koje ću vam dati oborićete s nogu celu našu Jugu. Uguraću vas u Hit paradu. Pevaćete sa najvećim zvezdama narodne muzike: Lepom Lukić, Tomom Zdravkovićem, Tozovcem i drugima.
Kad sam im rekao da ću ih ubaciti u Hit paradu nisu više ništa pitali. Moji novi poznanici u malom hotelu Narvik celo veče su izvodili svoj poznati repertoar. Ali kad je izbila ponoć, krenuli su da pevaju moj "Čačak". Nastao je opšti lom. Ni danas mi nije jasno šta je bilo u toj pesmi, da podiže ljude na noge, čak i neki lovci, iz Italije, koji su do tada mirno večerali, ustali su, ostavili jelo i tražili da se ta pesma više puta ponovi. Sav razdragan, prišao mi je Cvele i rekao: - Znaš št, drugar, ti si genije! Tom orkestru i pevačici ceo dan sam pričao o tome na koji način da pevaju i kako da se ponašaju na sceni.
Zeleni kabare
Milutin Popović Zahar godinama je sarađivao sa beogradskom TV serijom "Zeleni kabare", pišući za nju humorističke songove, koji su u to doba, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, bili vrlo popularni. Bile su to sve kompozicije posvećene migraciji seoskog stanovništva u gradove. Na ekrane stigla je reklama "Koka-kole", kao ubistvena činjenica za naš ruralni svet, koji se izgubio na putu iz sela u grad. Počeli su se otvarati klubovi po selima - nestajala su prela, posela, igranke. Nismo još bili svesni da nam sela propadaju, osnovica naše tradicije i duhovne kulture.
Bili su u Domu sindikata na Hit paradi. I pored velikih pevačkih zvezda oni su bili hit. Sutradan je cela štampa pisala samo o njima. Preko noći, "Slatki greh" i Fahreta Jahić - tako se zvala pevačica, gimnazijalka iz Brčkog - postali su estradne zvezde. Pevali su Zaharove pesme: "Čačak", "Dama iz Londona", "Duge noge", "Mile voli disko", "Jedan dan života", "Živela Jugoslavija" i druge. Pevačica je dobila umetničko ime Lepa Brena. Bila je glavna pevačka zvezda na celom Balkanu.
Balkanski sindrom
Takvu popularnost, koju je ona imala osamdesetih godina prošlog veka, niko nikada nije imao. Jednom mi je ta prelepa žena, u ime orkestra, rekla: "Zahare, ti si naš Bog!" A ti si ženski sveti Petar, jer neće tri puta novine objaviti tvoju naslovnu, a da me ti ne gurneš u stranu... Ipak, pošto si slatka, menjam dosadašnje ime vašeg ansambla: Umesto Lira šou, zvaćete se od sada Slatki greh.
Mnogo godina kasnije, ta dama i njeni drugari, kad su postali bogati i slavni, rekla je, bez imalo srama: "Zahare, bolje da te nismo nikad sreli!" Popljuvali su svog Boga. To je balkanski sindrom.