Horor na javi: Poslednji marš Džingis Kana

Američki reditelj Dik Pauel nije ni sanjao da će njegovo ostvarenje ostati zabeleženo u analima, i to ne kao film za Oskara već kao horor scenario koji se odigrao na javi. Pustinje Nevade i crveni pesak su mu se činile kao idealno mesto koje je moglo da dočara mongolsko tlo. Okupio je ekipu od oko 220 ljudi na čelu sa glumcem Džon Vejnom (Džingis Kan), unajmio isto toliko konja i rekvizita i uputio se u surove predele Jute. Film nije postigao zavidan uspeh, a ono što ga danas izdvaja je činjenica da je skoro 100 učesnika (91) umrlo od kancera.

Brojni istraživači brže-bolje su spakovali stvari i krenuli u peščanu nedođiju ne bi li odgonetnuli neobjašnjivi fenomen. Došli su do zastrašujućih otkrića kako ljudsko neznanje i neobaveštenost, ali zabašurivanje istine u režiji vlasti, može da ima tragične posledice. Poznato je da na ovom području američka vojska testira oružje. Tako je i bilo pedesetih godina kada je vlada odlučila da proba bojeve glave.

Detonirano je nekoliko nuklearnih bombi ispod tla. Jedna od njih je navodno imala snagu tri puta veću od one bačene na Japan. I pored svih mera opreza, moćnici kao da su zaboravili da je priroda nemilosrdna kada se uzbuni. Bomba je podigla radioaktivni oblak crvene prašine koji je zaklonio sunce i dobio naziv "Prljavi Hari". On je lebdeo nad glavama stanovnika u okolnim gradićima puna dva sata. Najviše je stradao grad Sent Džordž udaljen skoro 200 km.

Na internetu mogu da se vide i čuju ispovesti stanovnika, koji kažu da ne postoji nijedna porodica koja nema nekog bližnjeg preminulog od limfoma, tumora na mozgu, raka pluća... Tugu ne mogu da odagnaju, pa javno govore da ih je vlada preko radio-talasa upozoravala da ne izlaze tokom detonacija, uz napomenu da "ne treba da brinu jer su bezbedni"! Statistika danas svrstava ovaj gradić kao jedan sa najvećom stopom obolelih od ove pošasti.

Tragedija nije mogla da bude izbegnuta jer je filmska ekipa snimala u kanjonu na samo 20-ak kilometara od zabranjene zone. Da članovi nisu imali predstavu da ne treba da šetaju tim prostorom bez zaštitnih kostima govori činjenica da su mnogi od njih u filmski kamp poveli i svoje porodice na čelu sa rediteljem. Nesvesni opasnosti, glumci su uzjahali konje i mesecima galopirali podižući otrovnu prašinu. Ne samo da su udisali radioaktivne čestice, već su ih unosili hranom i pićem.

Današnji stručnjaci nisu mogli da zađu u bazu, jer ne samo da je ona ograđena, već i patrola stoji na obeleženom mestu spremna da uhapsi bilo koga ko pređe iscrtanu belu liniju na asfaltu. Naučnici su na samoj granici dozvoljenog kretanja merili smer i jačinu vetra koji zbog reljefa uvek duva ka mestu gde je nekada "horda Mongola" kretala u boj. Utvrdili su pomoću merača i analiza tla da su radioaktivne čestice i danas prisutne, a koliko ih je bilo u periodu eksplozija, pokazuju smrtni slučajevi Džona Vejna, glavne glumice Suzan Hejvort, reditelja Dika Pauela i mnogih drugih obolelih od raka. Zato je ovaj film dobio internu titulu najsmrtonosnijeg filma na planeti. Ne može a da se ne pomisli da je lov na krivca i danas kao lov na veštice, jer se sve ove tvrdnje pripisuju teoretičarima zavere...