Ugodila sebi, pa trpi

- Roditelji su mi iz Bosne, ali su u mladosti došli u Zrenjanin i tu osnovali porodicu. Ali, već sa petnaestak godina, mene mesto nije držalo. Nisam mogla da sačekam da završim obaveznu školu, iznajmim negde sobu i zaposlim se. U toj želji, počela sam da pravim minđuše od glinamola i da ih prodajem. Pošto se ni onda posao nije lako nalazio, nastavila sam da radim sve i svašta - priča za "Vesti" ova neverovatno iskrena žena.

Iskustvo iz Izraela

Brala je jabuke, radila u hladnjači, prala sudove na moru... Jedne godine je sa drugarima otišla u Grčku.

- Na Kritu sam brala paradajz i radila u restoranu četiri i po meseca i jedva sakupila pare da kupim kartu da se vratim kući. Upoznala sam divne ljude i na njihov poziv provela sledeće godine Božić u Irskoj gde sam ostala mesec dana i prodavala nakit koji sam pravila.

Potom je godinu dana radila u Beogradu, u firmi koja pravi albume za slike. A onda se sasvim slučajno dogodio put u Izrael koji joj je, kako kaže, promenio život.

- Poznanica koja je tamo radila, poslala mi je preko svog tate poruku da joj se pridružim tamo jer mi je našla posao. Bilo je to 1991, u vreme kada sam lepo zarađivala od prodaje svojih džidža, ali atmosfera je bila zagađena mržnjom, svi su pričali samo o politici. Zato sam rešila da dignem sidro. Ali, kada sam stigla u Izrael, moja poznanica me je sačekala sa vešću da od posla nema ništa i smestila me u hostel. Nisam imala kud. Problem je bio i to što je moj engleski jezik bio početnički, pokupljen iz filmova i ono malo što sam naučila u Grčkoj. Ruski, koji sam učila u školi, nije bio od pomoći.

Ipak, nije odustala. Po njenim rečima, nekako je pronašla agenciju preko koje su došli još neki ljudi iz Jugoslavije, i tako je sama našla posao da čisti kuću i živi u porodici.

- Moje gazde su mislile da je bolje da nastavimo da se sporazumevamo na engleskom, zato što to ipak malo pričam, nego da krenem iz početka da učim hibru. To mi je pomoglo da engleski pričam sve bolje. Kako je nakon tri meseca po mom dolasku u Izrael počeo rat u Jugoslaviji, tako sam ostala tamo. Za mene je boravak u toj predivnoj zemlji bio životna prekretnica jer su moji umetnički snovi počeli da se ostvaruju. U Izrael sam ušla na vizu od tri meseca, a ostala sam četiri i po godine. Ako ne pravite probleme, nemate probleme. Živela sam u Tel Avivu, odlazila često u Jerusalim, posetila Vitlejem i Nazaret, Golansku visoravan... Upoznala sam zanimljive ljude. Dugo sam stanovala u hostelu, gde je bilo omladine iz celog sveta i stekla mnogo prijatelja.

Sve dođe na svoje

I sve što je htela da kupi od alata i materijala, mogla je tamo da pronađe: Tamo je završila školu za vitraž, tečaj za izradu srebrnog i zlatnog nakita, i dve godine u kulturnom centru Tel Aviva išla na usavršavanje skulpture u keramici kod profesora koji je poreklom Rus.

- Kada sam se vratila u Zrenjanin 1995, tačno sam znala ko sam i šta hoću. Menjala sam svoju garsonjeru za staru kućicu, i taman kada sam krenula da je sređujem, počelo je NATO bombardovanje. Prijatelji iz Izraela su me zvali da im se vratim. Meni je u to vreme loše išla prodaja, bila sam pritisnuta neplaćenim računima, a bombardovanje i jurnjava za cigaretama bili su presudni da se opet otisnem u Izrael. Karta me je čekala u Budimpešti i tako sam se ponovo našla u za mene Obećanoj zemlji.

Smestila sam se u kućicu sa baštom blizu Tel Aviva, čija je predivna gazdarica imala psa i mačku.

- I dalje sam čistila kuće, ali i napravila svoju radionicu. Uporedo sam naučila da varim sa CO2 aparatom i ukrašavala prostor u kom sam živela mozaicima od keramičkih pločica. Ovog puta sam u Izraelu ostala pet i po godina. Pošto se tamo situacija promenila, i počeli su da jure ilegalne emigrante, vratila sam se kući.

Po povratku, Janja je krenula u akciju da razradi posao po kojem je danas prepoznatljiva. Osnova svega što radi je vitraž koji kombinuje sa drugim tehnikama, a posebno sa metalom. Ima i peć za fuziju stakla.

Radi suvenire, pretežno vojvođanske, upotrebne i ukrasne predmete za kuću, kao i nakit - broševe, ogrlice, narukvice, minđuše, prstenje.

Poznata je po svojim Anđelkama, ali priznaje da posebno voli da radi insekte i ponosna je koliko ljudi danas prepoznaje njen tiski cvet.

- Prodavala sam prvo na sajmovima rukotvorina svoja dela, a sada sve više radim preko Fejsbuka. Imam nekoliko kupaca iz inostranstva, koji moje proizvode kupuju na veliko i plasiraju u svojim galerijama, a nadam se da će ih biti još - priča Janja Pađen, koja je danas, kako kažu Vojvođani, "ugodila sebi pa trpi".

- Dosta mi je lutanja po svetu. Sada sam svoja na svome. Imam dva psa i mačku, televiziju ne gledam već godinama unazad. Najlepše mi je da radim i muvam se po mojoj radionici. Živim od onog što volim da radim, nisam se obogatila, ali imam koliko mi treba i sve je došlo na svoje mesto.