Dijamantska ljubav Stane i Stevice
U Australiju su došli 9. oktobra 1970. Krenuli su sa onim što je moglo da stane u par kofera i malom decom u naručju. Došli su kao i mnogi, malo da zarade, a posle da se vrate kući u rodnu Bačku Palanku. Tako je i bilo, posle samo tri godine u Australiji vraćaju se nazad. Povratak nije trajao dugo, posle pola godine ponovo se vraćaju u Melburn, ovog puta za stalno.
Vreme je učinilo svoje, kao i većina ovdašnjih penzionera koji su krenuli u Australiju pre skoro pola veka, ne razmišljaju o povratku u rodni kraj. Ovde su im odrasla dva sina, unučad i praunučad...
Australija im je nova domovina, ali nikada nisu, niti će zaboraviti zavičaj - mirnu Vojvodinu.
Ako je verovati statističarima, u Australiji gotovo svaki drugi brak završi se razvodom. Koja je tajna uspeha Stevice i Stane? Stevica nam kaže: "U Jugoslaviji sam ja bio glavni u braku, a Stana je u Australiji", a Stana dodaje: "Deda samo tako kaže. Sada sam ja glavna jer su ga stigle godine, inače nije bilo tako."
Deca najveće bogatstvo
Njihovo najveće bogatstvo su dva unuka i sedmoro praunučadi, a mi smo im poželeli da ih zdravlje dobro služi.
- Svi nas pitaju kako smo uspeli da izguramo ovako dugo. Bože zdravlja, voleli bi i ovo malo što nam je ostalo da izguramo kako treba zajedno, ostalo je na Bogu da odluči.
- Naš jubilej proslavili smo sa penzionerima. Bilo nas je više od 200. Dugi niz godina radila sam u kuhinji sa Kolom srpskih sestara u Kizborou, a Stevica je bio blagajnik u crkvi. Imamo veliki broj prijatelja i želeli smo da zajedno proslavimo jubilej - kaže Stana.
U Melburn stižu sa talasom ekonomske migracije 1970, kada je Titova "radnička klasa" masovno napuštala zemlju u potrazi za plaćenijim poslom i boljim životnim uslovima za decu. Stevica je doneo ključnu odluku da sa punih 36 godina, ženom i dva sinčića pođe u nepoznatu Australiju, koja se tada smatrala krajem sveta.
- Da iskreno kažem, došli smo iz ekonomskih razloga, ali je tu bilo i avanture. Australija nas je privlačila jer je omogućavala porodično iseljenje, dok druge zemlje to nisu. Deca su se izuzetno brzo uklopila, pošla su u školu, učila jezik...
Stevica i Stana, prošli su gotovo utabanom useljeničkom stazom kao i većina migranata. Po dolasku u Sidnej, šalju ih u prihvatni kamp Bonegila, koji je u to vreme već bio pred zatvaranjem.
Tamo ih zatiču mnogo bolji i humaniji uslovi za život, nego koje su imali ratni doseljenici. Stevica i Stana imali su dodatnu sreću i što su im pri dolasku pomogli rodbina i prijatelji.
Mladi, volite se
Steva poručuje mladima da se vole i da se poštuju u braku. Kaže da je zbog ljubavi prema Stani ostavio alkohol, koji je u mladosti voleo da popije.
- Počeo sam toliko da pijem da sam postao alkoholičar. Ostavio sam alkohol u 31. godini. Zarekao sam se da više neću piti i nikada više nisam popio ni kap. Da to nisam uradio, sigurno da danas ne bi bio ovde sa mojom Stanom. Alkohol je otrov.
Danas posle toliko decenija provedenih na Petom kontinetu, ističu da vole da obiđu domovinu koliko ih zdravlje služi, ali nameravaju da u Australiji ostanu do kraja života.
- Hvala Australiji, ono što sam doživeo ovde tamo sigurno ne bi. Dokaz su ove nesrećne izbeglice, koje su došle ovde posle rata i velike sramote koja se dogodila. Hvala Australiji što ih je sve primila i pružila im novi dom. Hvala i onom crvenom pasošu Jugoslavije koji mi je omogućio da krenem u beli svet, a da me nigde niko ne zaustavi i pita nešto. Od Bačke Palanke, preko Mađarske, Beča i Australije, niko nas ništa nije pitao - kaže Stevica Gajdobranski.
Nisu se pokajali
Kada ih pitamo da podvuku crtu posle gotovo blizu pet decenija migrantskog života, Stana i Stevica ističu da nemaju za čim da žale i da im se mladalačka avantura isplatila.
- Nikada se nismo pokajali. Tamo sam radio kao trgovac, bio sam omiljen u sredini, imao veliki broj prijatelja. Sve sam to ostavio. Bilo je teško, vukla je nostalgija, nije se u Jugoslaviji živelo loše. Ovde nemaš komšiluka, često i nepoznaješ ljude koji žive pored tebe. Danas je ovde mnogo više Srba i ljudi iz bivše Jugoslavije, nego pre četiri decenije. U to vreme, kada čujem svoj jezik na ulici, prosto mi bude milo. Brzo sam se zaposlio u Dženeral motors fabrici u Dandenogu, gde su pretežno radili doseljenici svih nacija. Jedan Grk me je učio engleski, postali smo izvrsni prijatelji, naučio me je u to vreme neke osnovne reči, kako bi se lakše snalazio - priseća se Stevica.
O prvim danima u Australiji, Gajdobranski pričaju:
- Sleteli smo u Sidnej tačno na moj rođendan 9. oktobra 1970. Na aerodromu me je zatekao nasmejani carinik, nisam znao šta mi govori. Neko u redu iza preveo mi je - da mi čestita rođendan. Nisam mogao da verujem, koliko su bili pažljivi. Sa aerodroma odlazimo pravo u Bonegilu. Moram da priznam da smo bili prijatno iznenađeni onim što smo zatekli tamo. Dobili smo sve što nam je trebalo na početku od smeštaja u barakama do hrane u menzi. Došli smo u nameri da se nastanimo u Adelejd, ali je tamo bilo teško da se Stana zaposli - seća se Stevica.
I danas Stevicu vuče srce za stari kraj, a Stana ističe:
- Deda mi kaže da bi išao opet nazad. Nažalost teško nam je sada da bilo gde putujemo, godine su nas stigle. Ali putovali smo često u Srbiju, poslednji put 2011.