Ludi kamen usred kafane
Čak 18 devojaka koje su tu radile dale su otkaz iz opravdanih razloga - stale su na ludi kamen, pa pred matičara. U potrazi za nesvakidašnjom pričom, ekipa "Vesti" posetila je Milorada Mišu Simića, gazdu kafane koja više ne radi.
Ugostiteljski objekat sagrađen je kad i porodična kuća, davne 1969. godine. Bili su, kaže, čuveni po dobrom roštilju, pečenju, živoj muzici. Uvek puni gostiju iz raznih krajeva. Svraćali su tu i putnici i šoferi, jer je bila na magistralnom putu. Dolazili su i ljudi iz okolnih sela, mladići i devojke.
Sve stekli poštenim radom
- Napravili su je moji roditelji Ivana i Radomir Simić, od poljoprivrednog rada. Otac i majka bavili su se uzgojem paradajza, jagoda i od tog novca sagradili su sve.Brat Dragan i ja odrasli smo tu. Prvi naziv bio je krčma Izlet, a kasnije po očevoj želji preimenovan je u Bristol. Nakon njihovog odlaska u penziju, nastavio sam porodičnu tradiciju i preuzeo posao - priča Mišo.
- Roditelji su zapošljavali kelnerice. One su stanovale na spratu porodične kuće i najviše vremena su provodile radeći u kafani. Mladići koji su bili za ženidbu svraćali su ovde i tako su se rađale prve ljubavi. Osamnaest konobarica se udalo, a koliko znam, sve su i dan-danas u srećnim brakovima. Sve su bile dobre devojke, vredne radnice, a našoj Mici Matić koja se udala u Užicu mi smo i kumovali - ističe Simić.
Prema njegovim rečima, sve su se dobro udale. Neke žive u Bajinoj Bašti, Užicu, a ima i onih koje su sa svojim životnim saputnicima otišle u Švajcarsku, Švedsku, Francusku.
Jedna od njih, Milena Gagić, za "Vesti" je otvorila dušu i ispričala kako se u Obajgori srela sa svojim suđenikom.
- Kada sam se 1995. godine zaposlila kod Simića , kafanu je vodio njegov pokojni otac Rašo. Sa 16 godina počela sam da radim kod njih, a oni su me prihvatili kao svoje dete. To mi je bila druga porodica. Poštovali smo se međusobno. Ovaj lokal mi je doneo sreću, ovde sam upoznala svog supruga. Bilo je to 2001. On je dolazio s prijateljima povremeno i tu smo se družili, a kasnije su se pojavile simpatije. Već u januaru naredne godine, Darko me je zaprosio. Veridbu je bila u Bristolu. Simići su u dogovoru sa Darkom organizovali svečanu proslavu jer su me smatrali članom svoje porodice. Sedam godina sam radila kod njih, a ubrzo sam se preselila kod muža i prestala da se bavim ugostiteljstvom. Danas imamo dvoje dece i srećan brak, Darko radi u Nemačkoj kao mašinski monter. Sa porodicom Simić i dalje se družimo, iako sam davno prestala da radim, prijateljstvo traje - ističe naša sagovornica.
Točili piće i pod bombama
Otkad je otvorena pa sve do poplava, kafana se nikad nije zatvarala. Radilo se svaki dan punom parom. Često preko radnog vremena. Zbog obimnog posla zaposlenima su pomagali i članovi porodice. I za vreme NATO bombardovanje 1999. godine lokal je neprekidno bio otvoren.
- Bio je to težak period, mnogo stresa. Ljudi su dolazili da se opuste jer je strah vladao svuda. Mi kafanu nismo zatvarali. Dolazila je vojska, vojna policija, civilna lica. Pun kafić ljudi, a bombe okolo padaju. Gazda Mišo bio je mobilisan, a posao smo vodili njegova supruga, otac i ja. Iako smo svi živeli u strepnji, uvek smo bili tu za naše goste - ističe Milena Gagić.
Milena je bila 18. i poslednja nevesta iz talične kafane. Prošlo je više od jedne decenije, a svatova nije bilo. Bristol danas ne radi, a Mišo nam otkriva zašto je stavio katanac na bravu.
- Kada je 2014. poplava pogodila naše krajeve, oštetila je objekat. Klizišta su ga dokrajčila. Najveću štetu pretrpela je kuhinja. Zidovi su uništeni i nisu bezbedni. Nadležni iz bajinobaštanske opštine su obavešteni o tome, ali ni posle skoro četiri godine nije pronađeno rešenje. Tada sam zatvorio Bristol jer ne želim nikoga od gostiju i zaposlenih da ugrozim. Ali, porodičnu tradiciju sam nastavio, uzeo sam pod zakup klub penzionera i sada zajedno sa suprugom Draganom vodim posao. Kada bi opština pomogla da se obnovi lokal, ja bih opet otvorio kafanu. Možda bi se još neki brak sklopio - kaže Mišo.