Nemca dočekali kao brata

Tako su jednom prilikom Ebel i njegova pratnja po kiši potražili konak u Utrgu. Tamo ih je prvi put s čuđenjem posmatrao jedan čovek, kome je Ebelov pratilac Spiro pošao u susret da izmoli prenoćište. Isposničkog lica, snežnobele kose i u crnoj odeždi, bio je to mesni sveštenik Todor Vuk Marović. Čim je osetio da su došljaci dobronamerni, srdačno se izljubio sa njima i uveo ih u svoj dom.

Trebalo je gostima vremena da se oči priviknu na mračne zidove i težak dim sa ognjišta. Domaćini su ih odmah poseli pored vatre koju su raspirili da bi se gosti što pre oslobodili vlažne odeće i obuće. Izneli su im jaja, ovčijeg sira i crnog vina. Ebelu je bilo veoma važno i da zaštiti sakupljeno bilje od vlage, i u tome su mu domaćini izašli u susret.

Potom su svi ušli u malenu sobu i položili prtljag na klupu prekoputa koje je gorela još jedna vatra, veoma blizu zidu. U uglu, nasuprot vrata, stajao je pop-Todorov krevet, i polica sa nekoliko crkvenih knjiga. Na drugom kraju sobe bio je okrugli, nisko sto, a na zidu je visio kotao, čaša, bokal i još nešto najnužnijeg kuhinjskog pribora.

Pop Todor je nemačkog botaničara ponudio da sedne pored njega, na klupu, dok su se ostali smestili na stoličicama. Pre no što su se prihvatili jela, sedi starac je izgovorio molitvu. I on, i svi njegovi ukućani ponašali su se kao na svečanosti, što je za Ebela bila velika radost. Uz to, i sami su bili veseli. Svaki gost je nutkan da jede koliko želi. Ničega nije nedostajalo, a gostima je ponuđena i čuvena pršuta, od koje su im spakovali i za put.