Ono naše, što nekad bejaše: Glumom spasla glavu
Bila je među onim glumcima koji su otišli iz teatra za vreme nemačke okupacije, ali ne samo iz protesta. U to vreme, imati žutu traku na ruci značilo je smrt, a ko se traci opirao, morao je da spava sa jednim otvorenim okom i uvek spreman na beg pred agentima tajne policije.
- Muvala sam se na periferiji Beograda, tražim gde da prenoćim. Saznala sam da jedna ženica izdaje sobu. Nije me pitala ni ko sam, ni šta sam, a gazdarica cele kuće me je opominjala da se prijavim i upišem u knjigu - sećala se Rahela Ferari mnogo godina kasnije.
Jedne večeri, gazdarica kuće ju je prijavila u policijskoj raciji.
- Bila sam već legla, čujem idu prema mojoj sobi. Kažem: "Sada je gotovo, ali drži se do kraja elegantno." Priđem ogledalu, i vidim da sam za tih nekoliko trenutaka - osedela. Srećom, nekoliko dana ranije sam uspela da dobijem legitimaciju sa izmenjenim imenom. Umesto Rahela, Ruža - pričala je ona. Policiji je rekla da je Ruža Ferari, glumica.
Na pitanje agenata, zašto se nije prijavila, sinula joj je spasonosna misao:
- Znate, čekam angažman u Pančevu. Zato se nisam ni upisala. Treba da mi pošalju telegram iz pančevačkog pozorišta svaki čas.
Oni me čudno gledaju. Kad, otvaraju se vrata, i ja vidim svoju prijateljicu Smilju Marjanović, a ona sa vrata:
- Ružo, kaži dragička, dobila si angažman u Pančevu, stigao telegram kod mene, hajde dođi kod mene da spavaš, a sutra u Pančevo. Ja počnem da skačem kao od radosti i kažem ovima iz policije: "Baš ste mi batlija (doneli ste mi sreću)" i - izletim iz kuće. Smilja i ja trčimo preko bašti, i kad smo odmakle, pitam je otkud ona. Njen komšija, koji je radio u policiji, saznao je za raciju.
Mala Bela sa Gardoša
Kći siromašnog Jevrejina sa Gradoša u Zemunu, mala Bela umela je da se igra i bez igračaka, samo uz pomoć mašte. Ovaj dar joj je kasnije pomogao da u sebi pronađe i razvije onaj životni, glumački, koji je od nje napravio jednu od najvećih pozorišnih i filmskih umetnika u Srbiji.
- Dešavalo se da nam dođe u posetu neko koga ne znam, ali je meni bilo dovoljno da se upiljim i zagledam u tog gosta i - časkom sam sa njim, u mašti, izlazila na ulicu, pronalazila njegov sokak i ulazila mu u kuću, poznavala raspored soba, sedala za sto, jela hranu koju do tada nisam ni probala - objašnjavala je kasnije Rahela Ferari novinarima.