Očaj iz koga je nikla lepota

Svakodnevica, iskustva i osećaji Beograđana, u grubo, ratno doba, dodaje autor u razgovoru za "Vesti", mogu se podeliti u dve celine: pre i posle okupacije.

- Postoje trenuci ponosa, visokog morala, pa čak i euforije, ali i bola, tuge i patnje. Pojedinačno, od čoveka do čoveka, jer su oni meni i za moju knjigu svi bitni. Jedno je sigurno, glad je glavni pokretač, a strah vreba iza svake misli.

Prva društvena istorija Beograda iz pera Miloša Bruna, nastala istraživanjem arhiva i građe, dnevnika, memoara, novina i književnih tekstova, sažima uzbudljivu i do sada nepoznatu sliku sudbina ljudi od predratne krize do oslobođenja. Crtice o odbeglim i nestalim, sitnim, ali i velikim herojstvima, o solidarnosti u beznađu, o snalaženju za koru hleba, i kako se u svim tim stegama i okovima okupacije ljudi ne ostavljauju kulturu i sport.

- Čitava knjiga je veoma zanimljiva, jer je većinski sačinjavaju činjenice koje do sada nisu bile poznate javnosti ili čak uopšte nisu bile poznate. Kako nekome kome je sport izuzetno značajan, meni su posebno bile drage epizode o sportskim dešavanjima, a nekoga drugog će iznenaditi raznovrsnost kulturnih manifestacija u gradu. Traganje po novinama ponovo me je spojilo sa junakom s kojim se susreo pre dvadesetak godina u knjizi "Konture i likovi starog Beograda" i obradovalo me je dodatno, jer sam saznao da se čak i on istakao tokom godina okupacije i ako je bio obogaljen. Reč e o Dobri Milenkoviću Arbodu - podseća autor, ističući hrabrost ovog Beograđanina.

U arhivalijama u Istorijskom arhivu Beograda nabasao je na priču o Vukosavi Kalimančić.

- Ona je učila pevanje u "Beogradskoj glazbenoj školi" (predratna "Srpska muzička škola"), a očigledno je bila veliki talenat, jer joj je nuđeno da besplatno nastavi školovanje. Njen otac je to odbio. Zaintrigiralo me je ko je taj čovek. Pretragom po internetu saznao sam o kome je reč i da se pomenuta Vukosava udala za čovek koji se preziva Despić. Kako iver ne pada daleko od klade, pozvao sam akademika Dejana Despića koji mi je potvrdio da je reč o njegovoj majci.

"Ne mogu da razumem ovaj veliki događaj, ovaj strašni rat, koji pomerio ceo svet iz osnova, iz svoga mirnog toga života. Uništio države, gradove, brda i doline; sve preobrazio i silno, neizmerno mnogo ljudi, koji bi čovečanstvu bili od neprocenjive koristi, oterao u smrt. O jadni svete koji bi svoje živote dao zbog jednog čoveka", zabeležila je u svom dnevniku Mara Radenković, Beograđanka koja je u vreme Velikog rata celo domaćinstvo nosila na plećima i bila primorana da se odrekne svoje ljubavi - slikarstva. U najtežim trenucima progonila su je civilizacijska razmišljanja.

- Najupečatljiviji trenuci za mene su ipak oni kada se susrećemo sa emocijama, sa ispovestima onih koji su pisali svoje dnevnike. U pitanju su Natalija Aranđelović, Mara Radenković i Slavka Mihailović Klisić. Kada se saživite sa tim dušama tada vam sve postaje jasnije i tragičnije. Tada počinjete da nazirete svu bezočnost i apsurdnost rata - ističe Brun.

Podsećajući da knjiga nije klasično istoriografsko delo, autor ističe da je od drugih monografija koje se bave periodom Velikog rata "izdvaja to što su u prvi plan gurnuti "obični" ljudi i socijalni život naših bivših sugrađana".

- Njen kraj takođe odudara od uobičajenog istorijskog štiva, jer sam želeo da je završim sa porukom nekih od svedoka tih teških dana. Mislim da će svojom neobičnošću privući pažnju i onih kojima istorija nikada nije bila privlačna, jer moja knjiga ima za cilj, pored kulturno-obrazovnog, da istoriju kao nauku, odnosno školski predmet, približi svima - zaključuje naš sagovornik.