Ono naše što nekad bejaše: Najmilostiviji udbaš
Početkom devedesetih godina, u vreme raspada "velike" Jugoslavije, u nekoliko britkih intervjua Danilo Stojković je osudio režime ljudi koji su kasnije završili u haškim tamnicama. Za vreme opozicionih protesta u martu 1991. godine, mladi ljudi su na rukama doneli Batu, skoro nepokretnog posle teške operacije noge, da im se obrati i podrži ih.
Slika se ponovila i u vreme građanskih protesta 1996. godine, kada je pobegao lekarima da bi stao uz studente.
Petog februara 2002. godine, Danilo Bata Stojković je odigrao tristotu "Korešpondenciju" i uzviknuo "Uživajmo u životu". A bio je već na infuzijama. Smatrao je da je velika počast glumcu umreti na sceni. To se umalo i dogodilo na poslednjoj predstavi "Profesionalca".
Da bi ispunio želju slovenačkim studentima glume, koji su došli da ga vide prvi put, ponovo je pobegao lekarima iz bolesničke sobe. Još jednom je bio umorni, penzionisani policajac Luka Laban, koji je od svojih izveštaja uhode sastavio knjigu i poklonio je piscu kojeg je uhodio.
Publika ga je gledala napeto i bez daha, sa suzama u očima. Odlazeći sa scene, samo je odmahnuo rukom. Jedan mesec kasnije, 16. marta 2002. godine, ovaj gospodar glume, kako su ga nazivale kolege, preselio se u nebeski teatar.
I štap i prsten
Pored mnogih nagrada, Bata Stojković je dobio i Dobričin prsten za životno delo, 1999. godine. Pomažući se štapom, zbog bolesti koja ga je mučila skoro deceniju, na svečanoj dodeli je rekao:
- U ozbiljna vremena koja pamtim, prsten su nosile ugledne gazde, preduzimači, posrednici. Prsten je bio znak dostojanstva, a ne nakit. A uz prsten je dolazio i štap. Meni su, eto, pripali i štap i prsten. Ja, međutim, smatram da ovaj prsten nisam dobio, nego mi je poveren na čuvanje.