Žene u politici (4): Muškarci ne praštaju pamet
Da je muškarac postigao takav uspeh, ustajali bi kada uđe u prostoriju i ne bi nikome palo na pamet da ga napada. A ja sam bila linčovana, kaže za "Vesti" Sanda Rašković Ivić, nekada predsednica DSS-a, a sada potpredsednica Narodne stranke.
Ona jedna od retkih žena koje su se našle na najvišim funkcijama Vlade Srbije.
A kako je pokazala praksa, muške kolege su dame uvek predlagali ili dodeljivale funkcije "pod lupom" javnosti i koje sa sobom nose ogromne probleme koje je nije moguće rešiti u kratkom roku.
Tako je Rašković Ivić bila republički komesar za izbeglice (od 2001. do 2003), a potom i predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju (2005. do 2008).
Zapravo, bila je prva osoba ženskog pola kojoj je dato da se bavi najosetljivijom temom srpske politike.
- U tom periodu je to bilo teško mesto. Namerno mi je gospodin Koštunica dao tu poziciju računajući na moje strpljenje i taktičnost jer to je i deo ženskog identiteta, ali i deo mog psihijatrijskog posla. Mogu da razumem ljude čak i kada su ljuti, i ne uzimam im takvo ponašanje za zlo. Velika mi je satisfakcija da i danas kada dođem na Kosovo mene ljudi prepoznaju, da me se sećaju po dobru - ističe naša sagovornicama.
Od žena u politici, dodaje, i njene stranačke kolege uglavnom se očekuje da "budu ukras, a ne da budu donosioci odluka."
- Nije dozvoljeno da imamo određenu čvrstinu, budemo odlučne, prelomimo same i stanemo iza odluka. Retkima je dozvoljeno da imaju stav, pa još i da ga izraze. Te dve dozvole su problem kod nas u politici, a pre svega i zbog samog izbornog sistema, pa, nažalost, mi kao poslanici ne odgovaramo građanima, nego partijskim šefovima, i ako se nešto mnogo kočoperimo i protivimo, ako smo mnogo svoje, onda se često desi da u sledećoj raspodeli poslaničkih mesta budete ispod 150. mesta na listi, pa nema više šanse da ćete ikada videti Skupštinu iznutra - ističe ona.
Zorana nije ikebana
- Od žena koje su se istakle u politici, i nekako uspele bar u nekim trenucima da iskažu svoje mišljenje, izdvojila bih gospođu Zoranu Mihajlović. Iako nas dve nismo istog psihološkog sklopa, niti istog ideološkog stava, ona je nekako najotresitija od svih i čini mi se odbija da bude ikebana.
Van skupštinske klupe, poslanice su često predmet ismevanja, a tabloidi im bez skrupula prišivaju etikete, rezervisane samo za ženski pol.
- Bila sam izložena takvim napadima samo zato što sam žena, ali držim se rimske poslovice: nije važno šta se kaže, nego ko kaže. Ako o sebi u tabloidima pročitam skaradnosti, dovoljno mi je da vidim ko je potpisao te redove i potpuno sam mirna. A kad je reč o neprimerenom etiketiranju uopšte, to je u unutrašnjosti, u manjim gradovima još intenzivnije. Kad žena želi da se okuša u politici, dobije etiketu da je "lakog morala", a ako još i pristojno izgleda onda je "gotova". Jer kad se žena bavi politikom, ona izlazi iz uloge koja joj je dodeljena u našem društvu. Dok god je ona majka mučenica, to je sve u redu i ona će biti slavljena. Kada postane svoja i donosi odluke, e, to veće neće biti prihvaćeno - pojašnjava Sanda Rašković Ivić.
Kad je reč o budućnosti žena u politici u Srbiji, ali i u svetu, naša sagovornica zaključuje da može da bude svetla, ako budemo istrajne i hrabre.
- Ovo je dug, trnovit i zavojit put. Ne smemo odustati. Setimo se da na početku 20. veka ženama nije bilo dozvoljeno ni da uče visoke škole, a danas se više žena nego muškaraca fakultetski obrazuje. Mojoj majci, koja je lekar, kada je došla na ispit, profesor je crtao lonac i varjaču, ali ona je to ignorisala i držala se hrabro. Danas nama političarkama crtaju lonac i varjaču, a to ne znači da mi to ne znamo ili od toga bežimo, naprotiv, mi možemo i to, za razliku od mnogih muškaraca.
Stub izbegličke porodice
- Kao psihijatar, bavila sam se izbegličkom porodicom od jeseni 1991. od kada je krenula prva kolona i veliki egzodus 64 sela ispod Papuka u Zapadnoj Slavoniji, pa do Kosova 2000. Na žene sve padne kada dođe takozvani mir. Tada ona postaje stub kuće jer svaka izbeglička porodica prolazi kroz nekoliko faza.
Prva faza optimizma: kad su svi srećni jer su spasli živu glavu. Druga faza realnog pesimizma: kad su se smestili kod rođaka ili prijatelja, ali vide šta su sve izgubili, i počinje to bilansiranje čega sve nema, a potrebno im je. Treća faza depresivnog pesimizma: kad im se sve čini crno i najgore. To je period u kojoj se razvijaju psihički problemi i kad mladi mogu da se odaju narkomaniji, a stariji alkoholizmu, a na čvrsto na nogama najčešće ostaju samo žene. To su žene koje idu da čiste po kućama, prodaju na buvljaku, čuvaju bake po Beogradu i drugim gradovima, vijaju decu da ne krenu pogrešnim putem..
One naprosto sebi ne mogu da dozvole da kao majke porodice pokleknu jer znaju da je onda porodica gotova.
Krajiška snaga
- Nisam nikada iz lične i izbegličke drame u kojoj sam bila htela da tu skupljam poene, nego sam želela da pokažem snagu, kako sopstvenu, tako i svog srpskog krajiškog roda koji je uspeo da se izbori i snađe tako da nikome ne padne na veliki teret. Ceo život sam blizu politike, iako moj otac nikada nije bio profesionalni političar, već lekar, ali je bio čuveni jugoslovenski i srpski disident. Rastući pored njega, i meni je nekako bila upaljena ta žiška politike i ušla sam u nju, da bih nešto promenila i ostala isključivo zbog promena. Pošto me već polako stižu godine, red je na mlađima da preuzmu tu vatru.