Ubio osmoro, pa skočio u smrt
Preživeli i familija ubijenih u ulici Kvin rekli su Pošti Australije da ne žele javnu memorijalnu službu na tužnu godišnjicu. Umesto toga, u petak je održana privatna ceremonija polaganja cveća na ćošku ulica Elizabet i Burke.
- Ovo je bio tragičan dan koji je dirnuo srca mnogih radnika Pošte Australije i njihovih prijatelja i članova porodica - rekla je predstavnica pošte Nadina Liford. - Naše misli i molitve su sa familijama koje su izgubile voljene.
Heroj Kvin ulice, Frenk Karmodi, službenik u finansijskom odseku pošte, koji se sa Vitkovićem rvao za oružje, kaže da se retko podseća na taj dan.
- Mogu da zamislim kako se ljudi osećaju, zaključani zajedno sa naoružanom osobom koja im preti - kaže Karmodi.
On, kako kaže, ne planira ništa značajno na godišnjicu masakra ove subote.
- Nemam nameru da od toga pravim veliku stvar. Moguće da ću da mislim o tome, misliću o familijama onih koji su stradali.
Pošto je održavao sporadične veze sa nekima od svojih bivših radnih kolega, uključujući Tonija Đoju koji je oborio Vitkovića na pod da bi omogućio Karmodiju da mu oduzme oružje, on je poslednjih godina izgubio kontakt s njima.
Oba čoveka odlikovana su drugim po redu ordenom za hrabrost - Zvezdom hrabrosti.
Puška u papirnoj kesi
Vitković je imao 22 godine kada je tog popodneva oko četiri sata ušao u zgradu Pošte Australije na broju 191 u ulici Kvin. Nosio je pušku sa skraćenom cevi s namerom da ubije bivšeg školskog druga Kona Margelisa. Pošto je Margelis pobegao, Vitković je počeo da puca nasumice i na petom spratu ubio prvu žrtvu Džudit Moris. Nastavio je da puca na 12. spratu, a onda i na 11. Ubio je Nensi Vinjone, Rodnija Brauna, Ketrin Dauling, Džuli Mekbin, Majkla Mekgvajera, Marijanu Van Evik i Dejvida Spensera.
U strahu da će biti sledeći, 165 santimetara visok Šoja zaleteo se u visokog i krupnog Vitkovića. Karmodi, kojeg je Vitković već pogodio četiri puta (jednom u leđa) zgrabio je i oteo pušku od napadača i zaustavio dalje krvoproliće. Ranjena službenica Rozmari Spiteri uzela je oružje i sakrila ga u frižider.
Dnevnik ubice
Na sudu su čitani delovi dnevnika ubice. Iz njih se vidi da je imao i seksualnih problema. Imao je u školi, kao osmogodišnjak, incident, kada su ga ostali đaci prisilili da se skine u školskoj svlačionici i onda su pravili šale na račun njegovog penisa koji nije bio obrezan.
"Posle toga, golotinja je za mene prljava reč. Od 12 godine sam znao da normalan seks za mene nije moguć i izbegavao sam devojke sve do 19 godine", napisao je.
Frenk Vitković rođen je 7. septembra 1965. od oca Hrvata i majke Italijanke. Odrastao je u melburnskom Vest Prestonu. Pohađao je Katolički koledž Reden u Prestonu. Počeo je studije prava 1984. na Univerzitetu Melburn, ali je početkom 1987. odustao.
Prema činjenicama o masakru, on je u zgradu pošte ušao sa karabinom M1 skraćene cevi, koji je držao u smeđoj papirnoj kesi. Više svojih žrtava pogodio je u glavu iz neposredne blizine. Kada se popeo na otvoren prozor, Vitković je očigledno pokušavao da stane na spoljnu izbočinu na zgradi. Njegove žrtve pokušale su da ga zaustave. Neustrašivi Đoja držao ga je za zglobove na nogama u nastojanju da ga spreči da pobegne. Vitković mu se oteo i pao na trotoar.
U liftu kojim se peo da započne seriju ubistava niko nije poginuo. Takođe, Vitković nije pucao ni na policiju ili prolaznike na ulici. Jedan hitac probio je staklo prozora na 11. spratu. U zgradi je u vreme masakra bilo oko 1.000 ljudi.
Pošto je ubica pao, policajci i pripadnici grupe za specijalne operacije pretraživali su zgradu za eventualnim saučesnicima.
Vitković je pao u 16.27, a policijska pretraga počela je tri minuta kasnije. U pet popodne, specijalci su potvrdili da je mrtav čovek na ulici bio taj koji je i pucao, a osoblje Hitne pomoć dobilo je dozvolu da uđe i pomogne ranjenima.
Prema Vikipediji, pretraživanjem Vitkovićeve sobe otkriveno je da je čuvao odlomke iz novina o masakru koji je počinio Džulijen Najt, sa delovima podvučenim crvenom olovkom. Policija je verovala da je uvek imao nameru da puca po ljudima u zgradi u ulici Kvin. Dobio je dozvolu za nošenje oružja i kupio pušku nekoliko nedelja ranije. Ilegalno je skratio cev.
Vitković je kod kuće ostavio pismo. U njemu je stajalo: "Danas je taj dan. Bes u mojoj glavi prevelik je za mene. Moram da se oslobodim nasilnih poriva. Došlo je vreme da se umre. Nema drugog načina da se izađe." Roditelji su ovo pročitali pre policije.
Spas u toaletu
Posle krvoprolića, prijatelj iz komšiluka kazao je da je Frenk Vitković bio odličan student, dobar teniser, prijatelj i osoba spremna da pomogne, visok više od šest stopa i privlačnog izgleda. Tenisku karijeru prekinula mu je povreda kolena. Bivši sekretar teniskog kluba kazao je da je Vitković često imao izlive besa na terenu i da poraze nije lako podnosio. Pobedio je prve godine u prvenstvu kluba, ali iduće godine je, kad je izgubio titulu, otišao.
Tokom sudske istrage svedočio je, naravno, i Kon Margelis. On je rekao da je više godina bio prijatelj sa Vitkovićem. Kada je ovaj došao tog 8. decembra, izvukao je pušku, pokušao da povuče obarač i onda nanišanio njegovu koleginicu i rekao joj da se ne miče. Znajući da Vitković ima povređeno koleno i ne može brzo da se pokrene, Margelis je preskočio pult i sakrio se u ženskom toaletu na 5. spratu.
Sajentološki test
Prema pravnom savetniku Džou Diksonu, Vitković je moguće bio poražen rezultatima testa kojim se 1987. podvrgao kod Sajentološke crkve. Prema tom čudnovatom testu, njemu je saopšteno da je "stigao do dna". Ali mu u isto vreme osoba koja je radila test nije dala savet da se obrati psihijatru, nego da pristupi kursu kod sajentologa.
Forenzički psiholog dr Alen Bartolomju rekao je sudu da bi Vitković mogao da dobije uverenje da mentalno nije zdrav. Posle proučavanja njegovog dnevnika, doktor je kazao da nema sumnje da je testiranje kod sajentologa pogoršalo njegovu depresiju i moglo da utiče na slabljenje mentalnog zdravlja.
Očekivao je da će Vitković doći za njim, pa bi onda ostali u kancelariji bili bezbedni.
A zašto je krenuo na njega?
Margelis je kazao da se više meseci nisu viđali i dodao da "zaista ne ume da objasni". Rekao je da je ovaj postao depresivan i ogorčen pošto je povredio nogu, pogotovo posle operacije koja nije uspela da otkloni problem. Zbog njegove depresije, sve su se manje viđali, rekao je svedok.
Druga službenica sa petog sprata rekla je da je Džudit Moris ubijena kada je Margelis krenuo da preskoči pult.
- On je ciljao Kona, a Džudi mu je bila na putu.
Svedokinja je rekla da su Vitkovićeve oči bile oči nekoga ko je "kompletno lud", da se smejao "bolesno" i neljudski. Rekla je da se smejao kad je pucao u Morisovu.
Svedok Toni Đoja izjavio je da je napao Vitkovića jer je verovao da je sledeća žrtva jer se ovaj okrenuo prema njemu. Dok ga je držao za članke na nogama, pomagali su mu i drugi, ali se ovaj Vitkoviću oteo. Jedna žena iz druge zgrade, koja je to gledala, izjavila je na sudu da je verovala kako "čovek u plavom džemperu" gura drugog preko prozora. U unakrsnom ispitivanju, ispostavilo se da je ona pošten, ali nepouzdan svedok koja je pogrešila.
Pamti zvuk sirena
Jedan od očevidaca krvavog događaja bio je današnji pomoćnik komesara policije Viktorije, Kevin Kejsi koji se u odseku za ubistva nalazio tek sedam dana kada su dobili poziv iz ulice Kvin.
- Jasno se sećam sirena na Sent Kilda roudu i da sam pogledao kroz prozor moje kancelarije i video ambulantna vozila kako jure prema Sitiju. Onda smo dobili poziv u kome nam je rečeno da se desilo masovno ubistvo.
Kad se približava godišnjica krvoprolića, i njemu se sećanja vrate.
- Svake desete godišnjice, razmišljam o tome šta se dogodilo tog dana i pamtim žrtve i njihove familije. Ali, više ne mislim svakodnevno o tome.
Savetnik u istrazi Džulijen Leki izjavio je da fotografije pokazuju da Đoja nije nosio plavi džemper. Takođe da dokazi pokazuju da je Vitković pokušao sam da skoči, a ostali su ga zadržavali.
Tokom istrage posebno se i detaljno govorilo o tome da li su životi nekih od ranjenih mogli da budu spaseni da je policija dozvolila medicinarima da ranije uđu u zgradu. Većinsko mišljenje eksperata je bilo da su šanse da te osobe prežive ako bi im se pomoć pružila do pola sata ranije, veoma slabe.