Bez vas, ne znam šta bih...
Navedenu pomoć ovaj humanitarac doneo je lično u beogradsko Dopisništvo "Vesti", tokom posete srpskoj prestonici.
Tom prilikom je podelio sa nama na čije je sve adrese uputio još lekova, koje je obezbedio zajedno sa svojim plemenitim prijateljima.
- Uz pomoć jedne pariske farmacije obezbedio sam opet nešto sanitetskog materijala i odneo na Institut za majku i dete, odeljenju hematoonkologije. Neophodne lekove, kreme za bolove, pumpice dobili su i hronični bolesnici Radovan Đuričić i Danica Dabović u mom rodnom Lovćencu, ali i Miro Pajić iz Vrbasa. Naravno, sve to obezbedio sam uz pomoć Vojkana Simića, Živke Mančić i Rose Lončar i Dare Vukosavić, kojima se ovom prilikom zahvaljujem od srca - rekao je Ilija Miki Vujović.
Čim smo ovog čoveka velikog srca ispratili i poželeli srećan put, Milićevićima smo prosledili lekove, od kojih samo jedna kutija u privatnim apotekama u Srbiji košta oko 250 evra.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
- Kao što i znate, ovo nije prvi put da mi Slobodanka šalje pomoć u lekovima i veoma, veoma sam joj zahvalan! Iskreno, da nije nje i sličnih ljudi velikog srca zaista ne znam šta bih radio. Moji roditelji su penzioneri, ja ne radim, onda možete misliti kako bismo mogli da plaćamo taj lek koji, nažalost, nije na pozitivnoj listi. Nikako. Bezgranično sam zahvalan i "Vestima" koje su imale sluha i razumevanja za moj problem, a posebno i donatorima kao što je draga gospođa Slobodanka. Svaka reč zahvalnosti je premala za sve što nam čine i ovi dragi dijasporci, a posebno Slobodanka koja se zauzela za mene šaljući mi lek bez koga ne mogu ni dan. Na ovaj način obezbedila mi je, u bukvalnom smislu, još tri i po meseca života, jer me jedino on održava u životu - rekao je u telefonskom razgovoru našim novinarima Aleksandar Milićević.
Istina, on se sa teškom bolešću bori od svoje 18. godine, a zbog dugogodišnjeg lečenja, Aleksandar je često usamljen i takoreći odsečen od sveta i zbivanja u okolini.
- Kad je čovek tako dugo bolestan retko ko ostane uz njega. Prijatelji su tada najdragocenije što imate. Tek tada čovek shvati koliko je slab, ako nema na koga da se osloni onda kad mu je to najpotrebnije. Upravo iz tog razlog Slobodankina pažnja i briga imaju za mene poseban značaj. Neka je dobri Bog čuva i podari dobro zdravlje i svaku sreću - poručuje Aleksandar.
Nema pravog rešenja
Za sve vreme bolesti, Aleksandar je često morao da bude hospitalizovan zbog slabosti mišića za disanje. Muku muči i sa dijabetesom, osteoporozom i kataraktom, zbog koje ne vidi na levo oko. Ipak, bori se. Čim mu je malo bolje, trudi se da ugrabi vreme i izađe među svet.
- Nažalost, za moju boljku ne postoji pravi lek, niti tretman ili operacija koji bi otklonili sve moje muke. U poslednje vreme mi i visok šećer ne da mira i stvara dodatnu muku, ali to je što je. Život je mio, ma kako težak bio - kazao je Aleksandar.