Severna Koreja je već jednom pobedila SAD koja i danas pravi greške
U leto 1950. godine Amerika je i dalje uživala u apsolutnoj pobedi u Drugom svetskom ratu. Postojala je pretnja SSSR-a, ali su se SAD uzdale u svoje atomske bombe i B-29 avione koji su mogli da ih nose, kao i najmoćniju mornaricu na svetu. Vladalo je uvreženo mišljenje da će naredni rat biti atomski sukob koji će voditi avijacija i mornarica i u kojem će kopnene snage imati malu ulogu.
Željni normalnog života nakon četiri godine iscrpljujućeg rata, američka javnost takođe nije bila zainteresovana za veliku i skupu tradicionalnu vojsku, kojoj je zato 1949. godine budžet znatno smanjen, a obuka svedena na minimum. Vojska je omekšala.
To nije bio slučaj sa 75.000 severnokorejskih vojnika koji su 25. juna 1950. godine krenuli ka jugu. Mnogi od njih bili su veterani koji su se borili u Kineskom civilnom ratu, a bili su opremljeni sovjetskim oružjem i tehnikom. Pred njima se južnokorejska vojska koju su obučavale SAD, brzo raspala.
Ubrzo su SAD reagovale i počele da šalju trupe kako bi spasili Južnu Koreju pred pohodom trupa Kim Il-sunga, a pravi su stigli na poluostvro vojnici stacionirani u Japanu. Već 1. jula američki vojnici bili su na frontu pod komandom poručnika Čarlsa Smita. Bilo ih je samo oko 400 a od artiljerije su imali haubice, bez tenkova, bez avijacije i lošu komunikaciju. Neki među njima videli su Drugi svetski rat, ali većina nikada ranije nije bila u ratu.
Kako bi sprečili napredovanje Severne Koreje, bazu su postavili kod grada Osana. U jutro 5. jula na njih je naišla tenkovksa divizija što je bio prvi napad na SAD na zemlji u Korejskom ratu. Ono što se dogodilo bilo je očekivano. Brzo je nestalo municije za haubice, a bazuke nisu mogle da probiju oklop ruskih tenkova. Severnokorejska pešadija ih opkolila, kada je Smit odlučio da je vreme da se povuku. Plan je bio da se međusobno pokrivaju vatrom, ali su slabo obučeni vojnici bacali oružja i počinjali da beže, dok drugi nisu ni znali da je povlačenje počelo. Žrtava je bilo mnogo. Oko 80 je ubijeno i ranjeno i još toliko zarobljeno, dok je sa druge strane bilo oko 130 žrtava uz četiri uništena i onesposobljena tenka.
Samo šest godina ranije vojska SAD zaustavila je nalet nemačke pancer divizije, a sada se prosto rasula, piše "Nešnal interest". Do kraja rata Amerika je izgubila 44.000 vojnika.
Nije jedina lekcija tog rata da slabo obučeni i naoružani vojnici imaju slab učinak na bojnom polju, več i kada se SAD posvete konfliktu koji potpuno razlikuje od onog za koje su se spremale.
- To je i danas problem Amerike dok razvija strategiju u svetu kojem je Kina moćna, Rusija se uzdiže, teroristi izvode napade a organizacije poput ID-a izvode armije sa naprednim oružjem. Amerika nema resurse da svuda bude moćna u svakom trenutku, što znači da će Pentagon morati da tačno predviđa oblik rata koji bi izbio i kako se pripremiti za njega. Da li će biti visokotehnološki rat, veliki ili mali sukob, konvencionalni ili gerilski. I Rusija i Kina će praviti svoje pretpostavke. To je igra pogađanja, a pravu cenu će platiti ljudi - piše Majkl Pek u analizi za "Nešnal interest".