Film o "Bijelom dugmetu“

Kroz prizmu najvećeg rok benda istočne Evrope film pokazuje kako se specifična komunistička zemlja, bivša Jugoslavija, nosila sa uticajima koje je na nju imala zapadna pop kultura. Ispreplitane sudbine bivše države i njenog najvećeg benda Stoimenov vidi i u činjenici da je "Bijelo dugme“ nastalo 1974, kad i čuveni Ustav, a raspalo se godinu dana pre raspada Jugoslavije, ne propustivši da najavi i opomene da "ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“.

Devet albuma "Bijelo dugme“, najpoznatija jugoslovenska rok grupa, osnovana je u Sarajevu 1973. godine. Izdali su devet albuma od 1973. do 1989. godine. Vođa i jedini stalni član grupe bio je gitarista Goran Bregović, dok su se na mestu pevača menjali Željko Bebek, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović. U grupu su dolazili i iz nje odlazili iz različitih razloga basisti Zoran Redžić, Jadranko Stanković, Sanin Karić i Ljubiša Racić, bubnjari Goran Ivandić, Milić Vukašinović i Dragan Jankelić i klavijaturisti Vlado Pravdić i Laza Ristovski. Grupa se raspala zbog rata u Jugoslaviji, a ponovo se okupila na oproštajnoj turneji 2005. u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.

Iako bazu čine delovi popularnog serijala "Robna kuća“, reditelj kaže da se film mnogo razlikuje od onoga što smo mogli videti na RTS-u.

- "Dugme koje spaja i razdvaja“ jeste atipičan dokumentarac, pravljen kao muzički spot u trajanju od sat i po vremena. Fotografije su urađene u 3D tehnici i izgledaju kao igrani kadrovi - priča Igor i poseban akcenat stavlja na priču aktera koja je, kako kaže, "tako brzo izmontirana da jedan čovek počne rečenicu, nastavi je drugi, a završi treći“.

Za arhivske snimke bio je zadužen rediteljev brat Marko Stoimenov, a scenario je pisao u saradnji sa Zoranom Panjkovićem. Nikola Đuričko je narator, a o "Bijelom dugmetu“ govore Goran Bregović, Zoran Redžić, Neda Arnerić, Saša Lošić, Dušan Kovačević, Nele Karajlić, Srđan Karanović… i još oko 300 ljudi!

- Povremeno je trebalo pomiriti neke sujete… Interesantno je to da su ljudi, danas sa različitih strana rova, nekada pričali i razmišljali na isti način. Razgovor sa Bregovićem trajao je četiri sata. Kada su ga čuli, ljudi su mi rekli: Ono što si ti dobio od Gorana, niko nikada nije dobio. On je dao estetiku, značenje, ideologiju.

Bregović je pomerao granice i 70-ih i 80-ih godina, a to, bogami, čini i danas. Ono što je on uradio 80-ih, voleli to ili ne, kada je ostavio rok, snimio "Lipe cvatu“ i posvetio se onome što će kasnije postati vorld mjuzik, danas je dominantan muzički pravac. Pa Erik Klepton i Stiv Vinvud su u Beogradu jedino tražili da se sretnu sa njim. On je zvezda već 40 godina, prvo domaća, a zatim i svetska. Atipičan jedan čovek. Prvo je muziku uzimao od Zapada, i "Led Cepelin“ i sve ostalo, a sada tom istom Zapadu izvozi našu muziku - priča Stoimenov.

Film, za koji reditelj smatra da je kruna onoga što je radio poslednjih šest godina, proučavajući estetiku i pop kulturu bivše države, nakon Festivala na Paliću, odlazi i na „Sarajevski filmski festival“, a potom i u svet.

- Obožavam dokumentarne filmove, ali smučili su mi se više ovi o ratnim strahotama i izbeglicama. Imamo lepših stvari koje možemo da ponudimo svetu - zaključuje Stoimenov.