Biser "ugušen" bodljikavom žicom
Dobro organizovano, Kulturni centar Srbije u Parizu širom je otvorio vrata, direktor Radoslav Pavlović dobrodošlicom pozdravio prisutne i najavio događaj, čak je i koktel bio u ponudi, dakle, sve je išlo u pravcu obelodanjivanja, oslikavanja i osvedočavanja čudesno lepe srpske pravoslavne fresko-riznice, majstorstva koje datira od pre sedam vekova.
Dovoljno je bilo da u ovoj noći članovi Uneska, TV snimatelji i novinari bar krajičkom oka provire u srpsku Meku kulture u Parizu, pa da shvate za šta se Srbi s pravom bore, a bore se da kosovsko-metohijski manastiri i crkve ostanu u njenom nasleđu. Došlo je nekoliko desetina posetilaca, ali, nažalost, niko od gore prozvanih, pa je i dalje na snazi pitanje: "Šta još Srbija treba da uradi kako bi je po dobrom zasluženo zapazili?"
Bogorodica Ljeviška je petokupolna crkva podignuta početkom 14. veka. Majstor Nikola je sa svojim dunđerima učinio od nje lepoticu, njom se dičio kralj Milutin, očaravajuće su freske sa scenama svadbe i velikih praznika, slike svetaca, krunisanih portreta Nemanjića, Sv. Save i kralja Milutina, istaknutih istorijskih ličnosti. U 18. veku su je preoteli i pretvorili u džamiju, drastično oštetili, razbijali, premalterisali, užas koji ne može razumeti nijedan iole normalan mozak.
Otvarajte vidike drugim ljudima
Govorio je Popović da je svaka freska priča, neke su razumljive, neke moraju da se protumače, a žao mu što svet nije upoznat s tom lepotom, te ovako poručuje i moli zemljake-dijasporce:
- Upoznajte se sa srpskim pravoslavnim nasleđem, obogatiće vas i oplemeniti! Nađite način da posetite te spomenike! Otvarajte vidike drugim ljudima! Nažalost, prolazimo kroz ružna vremena u kojim je stradanje umetnosti postalo univerzalno i svi moramo da radimo na njenom spasavanju. A evo i jednog primera: za najbolju svetsku sliku proglašena je ikona. Mi ikona imamo, za njih se borimo, a vi, dijasporci, pomozite nam!
Sudbinski, 1912. godine opet postaje pravoslavna crkva, nadovezuju se restauracije koje ni do danas nisu završene. Na tu zbilju prilepila se i naša nesrećna 1999. godina i vandalska ludost albanskih terorista 2004. kada su je zapalili, da bi 2006. ova krasotica stavljena na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, a i dalje životari u bodljikavoj ogradi.
- Kako je ova crkva jedan od retkih Uneskovih ugušenih bisera, a teško je otići do nje, cilj je da javnost upoznavamo i suočavamo sa lepotom i bogatstvom našeg nasleđa - govori Bojan Popović, kustos Narodnog muzeja u Beogradu, koji je u ulozi pravog domaćina i vodiča posetiocima objašnjavao svaku od 30 izloženih slika, detalje slikarskog savršenstva "od kupole do prve zone stojećih figura, od oltara do ulaza".
Odani prijatelj Mišel
Među vidno zainteresovanim posetiocima izložbe bio je i penzionisani prof. ekonomije Mišel Drue. Od 1972. do 1975. godine boravio je u Beogradu, bivši je srpski zet, govori srpski, a sad se setio:
- Kad je 1999. godine počelo NATO bombardovanje, tog dana sam otišao na čas i studentima saopštio: "Naša zemlja je u ratu sa malom zemljom koja nam ništa loše nije uradila, zato vam danas neću govoriti o finansijskom tržištu", i izašao sam iz sale. Kad se 2004. godine desio martovski pogrom na Kosovu, setili su me se i zovnuli na TV debatu sa Kušnerom. Uporan, nisu me nadglasali, a onda su me zovnuli na stranu i odbrusili: "Vi nama minirate emisiju."