Stranci koji su zadužili Srbiju (4): Cena slobode u Ćele kuli
Kada ju je otkrio francuski pesnik Alfons de Lamartin, ona mu se trajno urezala u sećanje. U svojim beleškama, koje je kasnije pretočio u knjige, opisao je taj dramatični susret sa srpskom istorijom.
Stranci koji su zadužili Srbiju:
Put na Istok
Kada je stigao pred Ćele kulu, Lamartina je pratio samo jedan turski dečak koji mu je čuvao konja. Zato on nije imao koga da upita kakav je to "varvarski spomenik".
Dok se dečak igrao komadićima kostiju, slavni Francuz je sačekao karavan i turske konjanike koji su mu objasnili da su to lobanje Srba, pogubljenih u poslednjoj buni.
Pošto je shvatio pred kakvim se spomenikom nalazi, Lamartin je Ćele kulu opisao kao cenu slobode koju je mali balkanski narod morao da plati Otomanskoj državi. Svoje potresne utiske preneo je u knjizi "Put na istok". Tako je i razvijena Evropa prvi put saznala za ovaj stravični spomenik, čitavih četvrt veka od njegovog nastanka.
O Ćele kuli je Lamartin zapisao sledeće: "Staza me je k njoj vodila. Ja joj priđem bliže i davši jednom turskom detetu što je išlo sa mnom svoga konja da ga pridrži, sedoh u hlad od kule da malo otpočinem.
Tek što sam seo, kad podigavši oči na spomenik u čijem sam hladu bio, videh da su njegovi zidovi, za koje mi se učinilo da su od mramora ili od belog kamena, načinjeni od pravilnih slojeva ljudskih lobanja.
Muzika u jeziku
Susrevši se odmah sa srpskim jezikom, za koji je, kao veliki pesnik, imao dobro uvo, Alfons de Lamartin ga je opisao kao "skladan, muzikalan i ritmičan". O srpskom narodu je rekao da "među njima ima malo imovinske nejednakosti, postoji samo opšte blagostanje, a jedina raskoš je u oružju".
Te lobanje i ta čovečja lica, oguljena i pobelela od kiše i sunca. Može biti 15.000 do 20.000. Oblepljena sa malo maltera, obrazovala su potpuno slavoluk koji me je zaklanjao od sunca. Na nekima je još zaostala kosa i leprša se na vetru kao lišaj ili mahovina. Jak i svež povetarac duvao je s planina i prodirući u mnogobrojne šupljine glava, lica i lobanja, izazivao u njima žalostivo i tužno zviždanje. Nikog nije bilo da mi objasni taj divljački spomenik.
Predvideo novu srpsku državu
Alfons de Lamartin je bio jedan od prvih političara u Francuskoj predviđao je da će Srbi stvoriti novu, nezavisnu evropsku državu. Dugo pre toga je njegov narod navijao za opstanak Otomanskog carstva jer je tako želela zvanična spoljna politika Pariza kojoj je odgovaralo očuvanje celovitosti te velesile. Pokolebalo ih je tek Lamartinovo viđenje. Slaveći nastojanje Srba da povrate državnost tome je i sam doprineo, jer su ga, kao čoveka od autoriteta ljudi rado i slušali i čitali. Bio je, savremenim jezikom rečeno, srpski lobista. Zalagao se za "srpsko pitanje" među francuskim diplomatama, političarima i članovima parlamenta. Budući da je doprineo razumevanju između Francuza i Srba, danas se smatra da je upravo Alfons de Lamartin otpočeo eru prijateljstva dva naroda, a ne događaji iz Prvog svetskog rata, kako se obično misli među Srbima.
De Lamartin je bio jedan od onih malobrojnih Francuza koji je svoj književni dar uspešno spojio sa politikom. Vaspitan je u strogom hrišćanstvu. Puno je putovao, a u Turskoj se 1820. godine oženio Engleskinjom Marijom Birč. Radio je za francusku diplomatiju u Italiji od 1825. do 1828, a naredne godine je primljen za člana Francuske akademije nauka. Tokom 1948. godine bio je i ministar spoljnih poslova.
Preminuo je u Parizu 1869. godine.
Poruka pokolenjima
Više turskih konjanika koje su došle iz Niša da me doprate u varoš, rekoše mi da su to glave 15.000 Srba koje je poubijao paša u poslednjem srpskom ustanku... Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac njihove otadžbine.
Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umirali za svoju zemlju. Uskoro će i Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili.