Slavko Štimac za "Vesti": Potraga za suštinom života
Gledalaca je bilo manje nego ranijih godina, ali tome je sigurno doprinela i činjenica da je sve filmove, koji su prikazani na festivalu, moguće odgledati na Jutjubu. Nastavljena je i lepa festivalska tradicija da se priznati i značajni glumci i reditelji poklone publici i s njom razgovaraju o svojim filmovima, svojoj umetnosti, a time i o životu na jedan posredan način.
Ovaj put gledaocima su se predstavili glumac Slavko Štimac i reditelji Goran Marković i Vladimir Paskaljević. Najveću pažnju gledalaca izazvali su filmovi gostiju festivala "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato" Srđe Penezića i "Slepi putnik na brodu ludaka" Gorana Markovića.
Slavko Štimac je na projekciju filma "Ime: Dobrica, prezime: nepoznato", u kojem glumi glavnu ulogu, stigao gotovo pravo sa aviona. Prvi put je bio gost na festivalu, ali i u Torontu. Iako je godinama živeo u Americi, put ga nikad nije naveo u najveći kanadski grad.
- Imam osećaj kao da sam u Beogradu, ljudi se pozdravljaju, a ja se okrećem, gde smo, u kom smo bioskopu, a i džetlegiran sam, pa eto (smeh) - rekao je na početku razgovora za "Vesti" Slavko Štimac.
Apsolutna zvezda
Skroman kakav jeste, od onih koji se sklanjaju od bilo kakvog velikog publiciteta, koji ne idu na događaje i koji se ne osećaju dobro u kafanskim atmosferama, Slavko Štimac pomalo je ostao zatečen pažnjom i ljubavlju kojom ga je publika festivala obasipala.
Pri samom ulasku u bioskop u kojem se prikazivao njegov "Dobrica" mnogi su mu prišli, poželeli da se s njim slikaju i kao dugo željenom gostu govorili "neka ste nam baš došli". Posle projekcije filma gotovo svi koji su se javili da nešto pitaju govorili su prvo: "Hvala vam na ovom filmu, hvala što ste došli".
Posebno je bilo zanimljivo u Fensi kafani, na zabavi povodom festivala. Nećkao se Štimac pre odlaska u kafanu, pokušavao da objasni da to nije njegova prirodna sredina, govorio da ne može dugo tu da ostane, jer i nije baš tip za kafane. Na kraju je, među stotinak prisutnih, pevao "Havaje", numeru iz filma i zajedno sa Goranom Markovićem ostao do ponoći.
- Čuo sam dosta o ovoj manifestaciji, a i znam da u Torontu živi puno naših ljudi. Takođe i poznajem dobar broj njih. Drago mi je što sam došao, ići ću posle i do Čikaga, jer će film i tamo da se prikazuje. Meni, reditelju filma i svima nama je zaista stalo da što više ljudi vidi ovo ostvarenje. Pokušavali smo da se bavimo nekim stvarima za koje smatramo da su suštinske u životu, a to je bazična ljudskost. U nekim godinama dođeš do nekih zaključaka, pa tako i do toga da su ljudskost i ljubav najvažniji. Film je, možda, blago stilizovan i ko bolje poznaje istoriju kinematografije moći će da prepozna i pečat i posvetu nekim momentima iz opšte kinematografije. Ovo je jedan, rekao bih, vrlo neobičan film. Zasniva se na tradiciji starog filma, posebno na filmovima Frenka Kapre.
Šta je Vama kao nosiocu glavne uloge bilo najzahtevnije u radu na ovom ostvarenju?
- Najteži zadatak za mene je bilo to što je moj lik ravan i onda je u tome najteže postići prirodnost. Nisam imao puno prostora, jer moj lik nije imao te dramske zaplete i momente. Sve je ravno i nije to lako iskreirati. Kuriozitet ovog filma je što isti glumac glumi u 40-godišnjem periodu, a to je Penezić postigao tako što je vadio delove iz mojih filmova kada sam glumio kao dečak i mladić. Koliko znam, dosad to niko nije radio.
Pitali su Vas gledaoci, pa Vas i mi pitamo, kako je i zašto Dobrica ispao baš takav kakav jeste kao ličnost?
- Za Dobricu mislim da je jako važno što je kao dete imao puno ljubavi i pažnje. Taj početni period je strašno važan u životu svakog čoveka. I posle, ljubav je mnogo važna. To je suština našeg života.
Šta sve formira jednog glumca. Vi niste završili akademiju, a Emir Kusturica je rekao da ste fenomenalan glumac i da Vašu prirodnost retko ko dosegne?
- Već sam se mnogo puta zahvalio Kusti na takvom mišljenju, a sa njim sam inače mnogo radio. Ipak, mislim da mladi ljudi treba da studiraju, da završe akademiju kako bi postali glumci. Korisno je raditi i u pozorištu i na filmu. Pravila, međutim, nema. U suštini ostaje harizma ličnosti. Zanat se prilično lako nauči, ali ono što izbija iz čoveka, to je njegova unutrašnjost, duša, um i jednostavno nije svako za svaku ulogu.
Kada ste Vi to, kao glumac, shvatili?
- Nisam bio u situaciji da mnogo biram. U našim uslovima mi glumci ne možemo da nešto mnogo biramo, jer mi smo mala kinematografija. Bili smo mala kinematografija čak i u vreme kada je Jugoslavija bila velika i jedna zemlja.
Jeste li odbili puno uloga u životu?
- Pa i nisam baš, iskreno, ali se dešavalo da odbijem i poneku ulogu - kazao je Slavko Štimac za "Vesti".