Negovanje identiteta u rasejanju (1): Srpski ne čuvaju ni crkva ni država
Za očuvanje identiteta, jače od onih koji su na izvoru jezika u samoj Srbiji, moraju da se bore svi oni koji su trbuhom za kruhom pošli preko granice. Prema nezvaničnim podacima, u dijaspori živi oko četiri miliona Srba. Svega dva odsto dece pohađa dopunsku nastavu srpskog jezika. Ostalih 98 odsto srpski jezik uči eventualno kod kuće, a možda ni tamo.
Ukoliko izgube jezik, gube dodir s otadžbinom. Mi možemo da se sporazumevamo i na drugim jezicima i na druge načine, ali taj gubitak ne možemo nadoknaditi. Zato je učenje, negovanje i očuvanje srpskog jezika, posebno među našom decom u dijaspori, suštinski i strateški važna stvar. Srbija organizuje dopunsku nastavu za decu u Evropi i ponegde postoje honorarni nastavnici van evropskih granica, dok u Americi, Kanadi i Australiji nastava maternjeg jezika zavisi isključivo od samoorganizacije roditelja i eventualno crkve.
Dijaspora stalno apeluje da je potrebno jače angažovanje države, mnogo veći broj prosvetnih radnika koji će raditi na obrazovanju dece, ne samo u polju jezika, već i kada je reč o učenju srpske istorije, upoznavanje sa kulturnim nasleđem, geografijom... Milion evra, koliko država godišnje izdvaja za dopunsku nastavu u rasejanju, premalo je za bilo kakav kvalitetan program. Na četiri miliona Srba, školske dece ima bar nekoliko stotina hiljada. Na toliki broj mališana, bilo bi potrebno bar hiljadu prosvetnih radnika. A ima ih širom sveta ukupno četrdesetak.
Kamp u manastiru
Jedan od dobrih primera kako deci u rasejanju treba pružiti podršku u učenju maternjeg jezika jeste Letnja škola srpskoj jezika i kulture u Sremskim Karlovcima koja sa velikim uspehom radi već dve decenije. Deca imaju priliku da se druže sa svojim vršnjacima iz Srbije, da upoznaju zemlju iz koje su potekli, i da kroz niz različitih radionica poboljšaju svoje poznavanje maternjeg jezika. Sličan projekat organizuje i vladika Lavrentije u manastiru Svetog oca Nikolaja kraj Ljubovije. Tamo se svakog leta organizuje kamp za decu iz dijaspore koja mogu da provedu raspust učeći srpski jezik i upoznajući bolje pravoslavnu veru.
Tokom 2015. godine nadležni u Srbiji sproveli su onlajn anketu među predstavnicima dijaspore o učenju srpskog jezika u inostranstvu, čiji je cilj da se utvrdi koliko su roditelji u dijaspori zainteresovani da svoju decu upišu u škole dopunske nastave srpskog jezika i da li bi eventualno učestvovali u troškovima rada škola. Učestvovalo je 824 roditelja, od čega se 455 izjasnilo da su spremni da sufinansiraju časove srpskog jezika, a najčešće su navodili da bi plaćali 10-20 evra mesečno. Više od 70 odsto ispitanika istaklo je da su nezadovoljni trenutnim stanjem dopunske nastave, a čak 800 roditelja je reklo da su ti časovi za njihovu decu izuzetno važni.
- O srpskom jeziku i pismu, ni u matici, a kamoli u dijaspori, ne brine niko: ni država, ni crkva, ni roditelji. A oni su tri ugaona oslonca svakog jezika. Četvrti je sam pojedinac. Ako o jeziku niko ne brine, onda se dešava ovo što se se u naše doba dešava sa srpskim: krčme ga na četiri-pet jezika i oni kojima treba i kojima ne treba, podvaljuju nam tuđe pismo, umesto jezičkih pravila koja neguju lepotu književnog jezika svakog naroda kod nas stihija politikanata, šunda polupismenih zabavljača i šićardžija normira jezik - rekao je srpski književnik iz Toronta Radomir Baturan.
Male plate
Slabo je i interesovanje prosvetnih radnika za rad u dijaspori, zbog loših uslova rada, malih primanja i loše organizacije. Stalno zaposleni nastavnici imaju primaju oko 1.500 evra, ali većina njih radi honorarno, pa je plata tri puta manja, što je, na primer, u Francuskoj ili Nemačkoj nedovoljno da se pokriju osnovni životni troškovi.
Profesorka dopunske nastave srpskog jezika u Francuskoj Snežana Miletić ističe da je za očuvanje jezika u rasejanju ključ motivacija:
- Decu morate motivisati da požele sama da uče jezik i tradiciju svojih predaka. To je najteže...