Zaboravljena verovanja: Teško kući bez gosta

Ako im se gost ipak pojavi pred kapijom, onda mu domaćice po deci pošalju hleb i sir za put, makar on hranu i ne tražio. Ova hrana jede se podalje od kuće. Međutim, ako se gost pojavio baš u vreme nekog obroka, ukućani smatraju obaveznim da ispune geslo: "Gladnoga nahrani, žednoga napoj, sevap je."

Posebna pažnja ukazuje se namerniku tokom svečanosti. Gost se poseda na najuglednije mesto, među najpoštovanije osobe, a to znači, u čelo sofre. Dok govori, ne upada mu se u reč, i, dok on ne prestane da jede, ne prestaju ni domaćini.

Najveća sramota za kuću bi bila ako se gostu dozvoli da jede hranu koju je sa sobom poneo, ali bi i gost uvredio ukućane ukoliko odbije da jede i napusti ih gladan. Domaćina, ma kako siromašan da je, selo bi izvrglo ruglu ako bi mu samo i palo na pamet da namernika odbije od konaka, ili se makar ne pobrine da ga smesti.

Svetinja gostoprimstva zadržala se u krajevima koji se kroz vreme nisu mnogo menjali, i najviše se primećuje upravo tamo, gde se zadržala neka vrsta plemenskog uređenja društva. U drevna vremena, prvi gosti su i bili bliski rođaci, a kasnije, kada su se razvile komunikacije, ugošćavanje se prenelo i na putnike namernike.

Tako je gost, prema narodnom verovanju, mučenik kome valja pomoći u nevolji. U isto vreme, preko gostiju se širio krug poznanika i sticali novi prijatelji koji bi domaćinu isto tako mogli da priteknu u pomoć, pošto se gostoprimstvo ne zaboravlja i važi za moralnu obavezu.

Ko bi pogazio "so i hleb" bio je u patrijarhalnom svetu prezren u čitavom društvu, a pojedinačna zameranja u plemenskoj zajednici povlačila su zameranje i ostalim njenim članovima. Za ukazano dobro, gost će uzvratiti isto, ili će makar poželeti domaćinima zdravlje, blagostanje i sreću, čekajući priliku da im se on, ili njegov rod oduži. U narodu se i dalje kaže: "Teško kući u koju ljudi ne dolaze" jer se smatralo da se dobro dobrim vraća, pa je i gostoprimstvo bilo vrsta uloga u napredak doma.