Katarina Čeni izgradila svoje ime u Torontu: Umetnošću ruši granice
- Ne pripadam nikome, odnosno, pripadam svima. Ne pravim razliku, niti prijatelje biram po nacionalnosti ili rasi. Tako smo vaspitani, to u mojoj porodici ne postoji. Kada sam stupila na kanadsko tlo nisam se pitala kojoj ću se dijaspori opredeliti. Družila sam se i družim se sa svima, jer sam kosmopolita po ubeđenju. Moja porodica je toliko izmešana da bi to bila i nemoguća misija. Jedan deda mi je Rus, drugi Hrvat, koji je bio solunski dobrovoljac i nosilac Albanske spomenice, jedna baba Crnogorka, druga Austrijanka - kaže na početku razgovora za "Vesti" Katarina Čeni, novinar i autor pesama koje su proslavile mnoge pevače širom bivše Jugoslavije.
Pesme i na engleskom
Katarina kaže da je nedavno napisala dva teksta za poznatog američkog kantri pevača Džona Riča.
- On je bio veoma zadovoljan porukama pesama i sad je do njega da završi muzički deo. Ipak, mislim da neću pisati na engleskom. Nekad je teško i na maternjem izabrati prave reči, a kamoli na stranom, pa ma koliko ga dobro znala - kaže Katarina.
Neplanirani dolazak
Sasvim neplanirano, pre 28 godina Katarina je postala Kanađanka. Naime, tadašnji avio-prevoznik Jat zbog korektnih i pozitivnih tekstova koje je pisala o ovoj nekada velikoj kompaniji nagradio ju je 23-dnevnim putovanjem u Njujork. Posetila je tada Nijagarine vodopade, zatim prijateljicu u Torontu i tu srela ljubav svog života... Ostalo je istorija.
- Budući da sam i ranije živela u inostranstvu, konkretno u Rimu i Parizu, nije mi bilo teško da se prilagodim novoj sredini, daleko od zavičaja. Za razliku do mnogih drugih umetnika iz bivše Jugoslavije, imala sam sreću da sam vrlo brzo primljena u najveću filmsku uniju na američkom kontinentu IATSE local 873, kao kostimograf. Suprug je već dugi niz godina bio u istoj uniji i radio kao scenograf i koordinator za izgradnju setova. Nakon nekoliko TV serija, prvi značajniji film je bio Kronebergov "Madam Baterflaj". Posle su išli "Matriks", "40 blokova", "Čikago", "Indijansko leto" i mnogi drugi. Radila sam sa poznatim glumicama i glumcima, kakvi su Šeron Stoun, Anđelika Hjuston, Ričard Gir, Majkl Daglas, Ketrin Zita Džons, Brus Vilis, Anđelina Džoli i Bred Pit, Meg Rajan, Kim Bejsinger... Pomagala sam i našim ljudima u njihovim prvim koracima u kratkometražnim igranim filmovima. Budući da su budžeti, po pravilu, bili mali, čitava bi ekipa radila džabe ili za vrlo malu nadoknadu. Ali, atmosfera na tim malim filmovima je bila neverovatno pozitivna, sa puno humora i prekovremenih sati. Tako sam radila sa Srđanom Vilotijevićem na njegovom prvencu "Full frontal", Kalezićevom " The Lunatic ", " The Bartender ", sa Antoniom D'Alfonsom na filmu "Bruko", Borisom Mojskovskim na njegovom " Nielu "... Sve ove filmove je radila ista ekipa filmskih radnika i glumaca. Priskakali su i oni poznati, kao Dženifer Dejl i Nik Mankuzo. Igor Vrabac je bio jedini kompozitor. Uradio je muziku za " Full Frontal ", dok su za ostale filmove korišćene neke neobjavljene numere u Kanadi nepoznatih muzičara, pa tako i dve neobjavljene numere Nevena Đokića - priseća se Katarina.
Pre preseljenja u Kanadu, Katarina je radila kao novinar na Radio Splitu, TV Titogradu, TV Beogradu, a od novinskih kuća za "Slobodnu Dalmaciju", "Vjesnik" i "Pobjedu". Pisala je i tekstove za najpoznatije jugoslovenske pevače i grupe.
- Najviše sam zarađivala od mehaničkih i autorskih tantijema za tekstove na koje su komponovali Đorđe Novković, Rajko Dujmić, Sanja Ilić, Joško Banov, Zdenko Runjić, a pevali su Mišo Kovač, Tereza Kesovija, Doris Dragović, Jasna Zlokić, Zorica Kondža, Neda Ukraden, Ljupka Dimitrovska, Željko Bebek, Oliver Dragojević, Ivo Patijera, Milo Hrnić, Darko Domijan, grupa "Srebrna krila" i Vlado Kalember, "Novi fosili" i mnogi drugi. I danas mi je drago kad čujem da neko pevuši neku od mojih "ljubavnih". Dobijala sam i nagrade na festivalima, na Splitskom i Zagrebačkom festivalu, na beogradskom Mesamu... Na tim skupovima družili su se i pevači i kompozitori i tekstopisci, bez izuzetka... Razmenjivali smo adrese i kasnije sarađivali i posećivali se. Tako sam ostala prijateljica sa Zoricom Kondžom, Lepom Brenom i Nedom Ukraden. Često se čujemo, a i posećujemo, bez obzira što smo ovako daleko jedni od drugih. I dalje napišem poneki tekst kad mi traže. Sad uglavnom pišem muziku. Ponekad me pozovu da učestvujem u žiriju nekog festivala i uvek se rado odazovem - kaže Katarina.
I deca filmadžije
Katarina kaže da su i njena deca u istoj filmskoj uniji IATSE local 873.
- Ćerka Tea je završila Akademiju za film i teatar, ali se više bavi šminkom i specijalnim efektima, nego glumom, a trenutno se bavi zanimanjem "mama". Naime, odlučila je da što duže bude sa sinom Maksimom, dok on ne krene u školu. S tim je saglasan i Tein suprug Mihajlo, koji je posle studija u Beogradu došao u Toronto da igra fudbal za Bele orlove, a odlučio je u Kanadi da ostane nakon što je sreo Teu. Venčali su se 2007. godine. Mihajlo danas ima svoju kompaniju Bravo Njindonjs&Doors, pa može da podržava suprugu koja ne radi i koja se bavi samo njihovim detetom. Moj sin Majkl je diplomirao na "Rotmanovom institutu za biznis", koji je u sklopu Universitdž of Toronto, i sad radi na budžetima za velike holivudske filmske produkcije. Kirk Čeni, moj sada već bivši suprug, i dalje radi u svojoj kategoriji i pomaže porodicu. Dakle, svi smo filmski radnici - kaže Katarina.
Festivali za decu
Sagovornica "Vesti" kaže da je u Kanadi sa saradnicima pokušala i ostvarila i neke druge projekte, ali zbog nedostatka para sve je to bilo kratkog daha.
- U praznim hodovima između filmova uspela sam da, uz saradnju sa sarajevskim muzičarem Nevenom Đokićem, uradim dva dečja festivala pod nazivom "Deca deci" na kojima su učestvovala deca iz svih republika bivše Jugoslavije. Pesme smo dobijali iz Splita, Beograda i Sarajeva. Bila su to lepa druženja, ali nažalost, zbog nedostatka para morali smo da odustanemo. Iz ove saradnje su ostala za uspomenu i dva kompakt diska "Dužna si mi poljubaca", na kojem potpisujem sve tekstove, i " Holly woman", na kojem potpisujem većinu tekstova. Kompozitor i pevač je Neven Đokić. Pesme su se vrtele na nekim radio-stanicama, a tim povodom TV novinar Vanja Bulić je za tadašnju BK TV uradio intervju sa mnom i sa Nevenom - priseća se Katarina.
Ona dodaje da je bila član Udruženja estradnih umetnika Jugoslavije, SOKOJ-a, koji su štitili autorska prava tekstopisaca, ali i pravili odabir tekstova.
- U to vreme, sve do rata, postojale su komisije sačinjene od lektora, muzičkih urednika i stvaralaca. Te komisije su prišivale etiketu šunda svakoj loše napisanoj pesmi. Slušala sam neke pesme novoostvarenih tekstopisaca, pa se pitam: Odakle im smelost? Pišem skoro 40 godina, ali se stalno preispitujem. Uvek mislim da može i bolje. Neki naši novopečeni pesnici i tekstopisci nemaju tih dilema, odmah su "odlični". Mislim da je to zbog udaljenosti od matice, od ljudi i prijatelja zbog kojih bi se, možda, i postideli. Ovako, na daljinu, sami odlučuju da li su dobri i koliko vrede - kaže Katarina.
Sagovornica "Vesti" kaže da je njen novinarski duh je rađao i nove ideje.
- Pomislila sam kako bi nam dobrodošla neka TV emisija kao spona sa izgubljenim zavičajem. Htela sam da pokažem život naših ljudi u Kanadi, a i samu Kanadu našim ljudima na prostorima bivše Jugoslavije. Tu ideju sam pokušala da ostvarim uz pomoć Stanka Crnobrnje, mog prijatelja i kolege s TV Beograda, poznatog jugoslovenskog TV režisera koji je u periodu između 1994. i 1996. godine živeo ovde u Torontu. Međutim, čekanje na licencu se odužilo, a Stanko je u međuvremenu morao da se vrati u Beograd. Kad me je Blagoja Ristić, urednik i producent Srpske TV na OMNI etničkom programu, upoznao sa Nevenom Đokićem, koji je imao svoj mali kućni studio, predložila sam da nastavimo sa postavljanjem takve emisije koju bismo, bez obzira na emitovanje u Kanadi, mogli da šaljemo u televizijske kuće u Beogradu. Uradili smo četiri emisije, ali bio je to jako naporan posao za samo dve osobe, a nijedna od naših dobrotvornih organizacija ili dobrostojećih kompanija nije bila zainteresovana za ulaganje u takav projekat. Kao da su se plašili da bi na taj način mogli da se obogatimo... Bilo je teško naći i saradnike i budući da smo bili stalno na gubitku, na kraju smo odustali od projekta - zaključuje na kraju razgovora za "Vesti" Katarina Čeni.
U Rimu učila da slika
Katarinin boravak u Rimu vezan je za njen pokušaj da se ostvari i kao slikarka.
- Mentor mi je tada bio poznati italijanski slikar i publicista Karlo Levi. On je tada bio dosta star, ali i dalje majstor svog zanata. Njegova vila u luksuznoj četvrti Via Appia Nuova bila je stecište svih koji su bili važni u italijanskoj umetnosti u to doba, polovinom sedamdesetih godina prošlog veka. Posle povratka iz Rima shvatila sam da mi je i dalje bolje da pišem, nego da se pronalazim u likovnom izrazu. Pisanjem tekstova za muziku su mogle da se zarade i dosta velike pare. Sve je zavisilo od broja prodatih ploča, a ja sam, na primer, od ploča koje su prodali Neda Ukraden i Mišo Kovač kupila mini kuper koji je u to vreme bio jedan od najpopularnijih automobila! Ipak, da ne bih zapostavila i ovaj drugi talenat, učestvovala sam u izradi kostima za nekoliko klasičnih predstava kao pomoćnik kostimografa u Splitskom kazalištu. Budući da je moja majka u to vreme imala butik, vrlo rano sam naučila i da krojim i da šijem, kako bih joj pomagala, pa sam se dobro snalazila i u izradi kostima. Prilikom podnošenja zahteva za prijem u filmsku uniju IATSE local 873, polagalo se i krojenje i šivenje klasičnih i savremenih kostima, koje sam glatko prošla! I dalje sam član unije, ali sad već retko radim. Puno je rada, a malo spavanja. Dok su deca rasla i školovala se, morala sam, sada više ne moram - kroz osmeh kaže Katarina.