Pisana reč pomera granice

Ta vanrednost i nije iznenađenje jer tradicija srpske reči sa ciriških i ženevskih daljina seže od daleke 1892. godine kada je osnovano prvo srpsko književno udruženje u toj zemlji, kako je beogradsku publiku podsetio profesor mr Živko Marković, istoričar književnosti stasao u zemlji na Alpima u centru Evrope.

Udruženje pisaca Švajcarske od 2003. objavljuje "Godišnjak", zbornik zaveštanja na ćirilici, a prema broju objavljenih radova, oko 400 dela, srpski pisci su prvi po naslovima koji se nalaze u Nacionalnoj biblioteci Švajcarske u Bernu, daleko ispred svih drugih nacija koje gravitiraju u toj zemlji.

Snežanin kofer poezije

- Naš cilj je čuvanje identiteta. Dobro je kada se u matici vodi računa o našem pismu, o našoj kulturi, ćirilici, ali daleko veću težinu ima čuvanje i očuvanje tog istog našeg identiteta u rasejanju - ističe za "Vesti" Milisav Đurić, predsednik Udruženja. Danas stanovnik Sen Galena u koji je doneo suncem okupana sećanja na planinske masive Trebave, koju "neizmerno voli, kao i ćirilicu", ponosan je na činjenicu da srpski pisci u Švajcarskoj pobeđuju u čuvanju kulture i pisma.

- To je pogotovo važno zbog naših mališana. Govorim iz perspektive majke troje dece koja pohađaju srpsku školu. Ako im u kući prenesemo jezik, ćirilicu, ako pohađaju srpsku školu i dolaze na naše književne večeri, kao što je čest slučaj, odradili smo dobar posao. Glavni mi je cilj da znaju šta su i odakle su - ističe pesnikinja Snežana Petrović, koja je pre četvrt veka, sa tek navršenih 18 godina, u Švajcarsku ponela kofer pun poezije. Na pitanje koliko je za srpsku zajednicu važno da ima izdašne pisce u stranoj zemlji, oboje, sa puno pouzdanja, ističu da su se naši autori dva puta predstavili na prestižnom ženevskom sajmu.

Srpska škola na glasu

- Nismo se predstavljali samo kao Udruženje, već srpsku naciju, vrlo ponosno, ispod trobojke. Štand je bio obeležen ćirilicom. Prilazili su nam ljudi iz različitih branši: profesori, političari... svi su bili pozitivno iznenađeni. To je za nas bio veliki uspeh. U Udruženju nas je oko 40 stalnih članova, sami se finansiramo, ne bavimo se politikom, već ovim lepim stvarima. Poezija je mnogo lepša od politike, mada su poete, na neki način, predodređene da predosete - kažu naši sagovornici.

Pesnikinja Snežana Petrović ima izuzetno važan posao. Radi sa gluvonemim i slepim osobama, zadatak koji dodatno ubeđuje čoveka u važnost obrazovanja.

- U odnosu na čitavo srpsko rasejanje, u Švajcarskoj je najveći broj dece koja pohađaju srpsku školu. Podatak da 1.400 naših mladih redovno prati nastavu, dovoljno govori i o nama - zaključuje ona.

Dajući doprinos obrazovanju mladih, Đurić piše dečju poeziju. Autor je knjige "Azbuka i abeceda" iz koje dece lako uče ćirilicu. Pored svih obaveza da li je teško biti pisac u dijaspori?

- Bilo bi nelogično da piscima bude teško, jer ko ima težinu da se izražava na papiru, to radi iz zadovoljstva, za svoju dušu, a rezultat svega toga je neki boljitak, čuvanje naše kulture, što je za nas izuzetno bitno - zaključuje Đurić.

Duše okovane očajem

Član skupštine grada u Sent Galenu, pisac Vića Mitrović, autor romana "Zašto muškarci plaču", koji smo već predstavili u "Vestima", predstavlja drugu stranu medalje odlaska iz zavičaja i donosi sudbine ljudi koji su prešli granicu zakona.

- Od mojih kolega se razlikujem po tome što oni pišu pesme, bave se zavičajem mnogo temeljnije, na veoma fin, uljudan način, ali su jačim potezom vezani za prvobitnost tog zavičaja, pa su njihove pesme predivne, vrlo emotivne i tužne i žive realnost koja je veoma fiktivna - naglašava naš sagovornik, koji se, baveći se poslom prevodioca u istražnim zatvorima, suočio sa ljudskim dušama okovanim očajem.

- U mojim pričama naglašavam da emigrirati ne znači samo pokušati da odsanjaš san da se jednog trenutka vraćaš, jer mnogi nisu uspeli da ga odsanjaju, pa su zbog toga dodatno nesretni - ističe naš sagovornik.

Kao ilustraciju koja će možda biti tema nekog budućeg stvaralaštva navodi da je nedavno razgovarao sa zemljakinjom koja se vratila u rodni kraj:

- Skoro tri godine joj je trebalo da prihvati realnost povratka. Dugo se mučila dok nije pronašla prvobitne korene, stare prijatelje. A potom mi kaže: "Naredila sam deci da me kada umrem sahrane u tom malom mestu u istočnoj Švajcarskoj, jer sam tamo provela najbolje godine života." Intrigantan je taj obrt u ličnosti koja je prethodno čeznula da se vrati. I koliko sam video sve je više nezadovoljnih među onima koji se vraćaju i pitam se koliko je krenuti u migraciju u suštini tužna priča.