Ono naše što nekad bejaše: Otkazuje se predstava zbog "bolesti"
- Jedne godine zapili smo se u Srpskoj kafani on i ja, celo popodne sedeli. Oko sedam sati sam mu rekao: "Dule, ja treba da idem na predstavu." Kaže: "Koja?" Rekoh: "Tvoja, 'Radovan Treći'." Kaže: "Sedi!" Dođe pola osam, rekoh: "Ej, bre, treba da idem na predstavu." Kaže: "Sedi, kad ti ja kažem. Nećeš igrati predstavu večeras." Rekoh: "Kad pisac kaže, dobro." Iz pozorišta pet-šest puta dolazili ljudi, očajni... Obojica smo govorili pred ulazom. Publika je mislila da je to deo predstave. Kažem im lepo da idu kući, ljudi se smeju, misle da je to deo predstave. Savetovali smo ih da se raziđu odmah, predstave neće biti, da se ne skupljaju u grupe, jer su cilj iz vazduha - nego nogu pred nogu. Kući da pozdrave svoje, da paze kako prelaze ulicu, sve smo ih savetovali šta treba da rade, i otišli u drugu kafanu - pričao je Zoran.
Rak nije za svakoga
Imao glumac Ljubiša Bačić zapaljenje pluća. Sa snimcima iz bolnice je došao pravo u bife Ateljea 212, mašući njima pred kolegama u bifeu:
- Zapaljenje je u povlačenju. Nemam rak!
Zoran Radmilović, koji se tih dana vratio sa prve teške operacije, rekao mu je, glumeći da je ljut:
- Kakav rak? Pa ti si epizodista! Za tebe je šuga, kijavica, u vrh glave zaušci. A rak je za nas, prvake!
Publika, ipak, uđe u salu, a upravnik Ljubomir - Muci Draškić im saopšti kako se zbog bolesti glumca otkazuje predstava. U sali smeh, jer su svi znali koja je vrsta bolesti glumca bila te večeri.
Nagradu za životno delo, Dobričin prsten, Zoran Radmilović je trebalo da dobije 1983, ali je prsten dan pred dodelu izgubljen. U poslednjem momentu, našao ga je jedan radnik Obuće. Novine su, izveštavajući o dodeli nagrade, objavile i da je na svečanoj dodeli nagrade u hotelu Metropol pored Zorana Radmilovića, kao počasni gost, sedeo i obućar Toma Mihajlović. Dve godine kasnije, 9. juna, Radmilović je odigrao svog poslednjeg, 255. po redu, "Radovana Trećeg". Upravnik Ateljea Draškić je te večeri uzalud ubeđivao bolesnog glumca da otkaže predstavu.
"I igrao je tu predstavu kao i sve ostale, samo što je u prvom delu češće pravio odmorišta. Izdržao je do kraja. Njegova vrsta koncentracije je bila ravna anesteziji. Kad izađe na scenu, ličio je na besnog psa i nije znao šta je dosta", sećao se Draškić.
Posle predstave Zoran Radmilović je odvezen u bolnicu. Tu mu je Dušan Čkrebić, predsednik Predsedništva Srbije, uručio Sedmojulsku nagradu. Poslednje priznanje je dočekao rečima: "Drago mi je da su drugi imali više poverenja u mene nego ja sam u sebe." Zoran Radmilović je preminuo posle deset dana, 21. jula, nekoliko meseci pošto je proslavio 52. rođendan.