Junak današnjice: Dušu dao deci

V. Sekulić

Veliko srce: Milorad Mile Jurković

 Zanat je ispekao od stolara iz Nemačke, ali taj posao je sada postao mnogo više. Pravi stolice za hranjenje beba i poklanja ih onima koji to ne mogu da obezbede. I ne samo to, već i posebne stolice za decu koja nisu rođena pod srećnom zvezdom.

Lavež vučjaka najavio je naš dolazak i u radu prekinuo Mileta koji je do našeg dolaska poklonio čak 1.102 stolice. Dok ovo pišemo sigurno još i koju više. Ipak, malo je reći da smo ostali u potpunom čudu i fascinirani svime što je sa nama u narednih nekoliko sati podelio.

Počelo zbog ćevapa

- Dok ste stigli, već su dve stolice otišle. Od poziva skoro da ne mogu da opstanem. Svi zovu i pitaju, kad će, kad će... Ja se branim, pa ljudi ne može se baš toliko brzo. A sve je počelo iz revolta prema skupoći. Da u potpunosti budem iskren, verovali ili ne, i smejaćete se, ali najviše je zbog ćevapa. Bio je 1. maj i jedan supermarket je izbacio oglas da će ćevapi biti na popustu uz pivo. Razgovarao sam sa suprugom Aleksandrom šta ćemo tog dana i dogovorili smo se da pošto već ima ćevapa na popustu, a i pivo, da odem do marketa i kupim to, pa da tog dana okupimo društvo. Kad sam otišao tamo mesar me pita: "Kolega, a što si ti došao?". Kažem: "Pa, je l' ima tih ćevapa na popustu?", a on će meni: "Ma kakvi, to je navlakuša da dođeš i kupiš nešto ovde, ali dođi sutra."

Dođem ja i sutra, kad neka baka ispred mene pita isto za ćevape, a mesar opet odgovara da je navlakuša. Onako, već besan, počnem da gunđam: "Ma, kako vas nije sramota da obmanjujete narod!"

V. Sekulić

Svima na radost

Osim supruge Aleksandre, koja mu je velika podrška i oslonac, Miletu često pomažu i sin Stefan i ćerka Gordana. Tu su i kumovi, komšije, prijatelji, pa sada i ljudi sa stranice koji su se priključili. Kako kaže Mile, stolica je ključ ulaska u svaki dom, ali i srce.
- Od poklanjanja prvih stolica, neki ljudi su se uključili da mi pomažu, da me ohrabruju. Skoro smo išli Obrenovac, ali na Ušće, pošto tu imam poznanicu sa Fejsbuka koja se od prvog dana, šta god je trebalo da se obezbedi, uključivala u akciju. Njenom iznenađenju nije bilo kraja kada nas je videla. Skoro je od sreće pala u nesvest. Volimo da i na taj način iznenadimo ljude - rekao je Mile.

To nije prvi put da se trgovci služe tim trikovima. I zato sam, onako revoltiran, pošto sam napravio jednu stolicu za bebe, uzeo je, slikao, postavio sliku na Fejsbuk i dao oglas da je poklanjam ko god da se javi. Nakon toga u dva dana se srušio Fejsbuk, toliko je ljudi počelo da se javlja, da nisam mogao da verujem. Od tada, tačnije 9. maja 2015. do danas dobijam na stotine poruka. Zato su mi jednom i srušili stranicu, ona je potpuno nestala. Ali, otvorio sam novu, a ko god da je to uradio, samo je meni napravio veću reklamu. To je onda tek navala bila. Za dva meseca imao sam više od 26.000 ljudi koji me prate. Sad već preko 50.000 pratilaca na Fejsbuku. Porodicu, ipak, ne izdržavam stolarskim zanatom. Ono što sam ranije radio i po nedelju dana kao stolar, za jedno veče bih zaradio sa harmonikom. Dokle ću moći tako, videćemo... - počeo je svoju fantastičnu priču.

V. Sekulić

Najlepši poklon: Mile sa trojkama, čijim roditeljima je uručio tri stolice za hranjenje beba

Raznovrsna pomoć

- Za ove dve godine dosta se toga i promenilo, nisu samo više stolice u pitanju. Pomažemo ljudima za lekove, odeću, obuću, pelene, kolica... Stanje se svakako ne menja u brojkama, tačnije, broj upućenih molbi za pomoć je uvek manje-više isti. Primetio sam da je veliki broj ljudi dobio trojke i blizance. Sve je to vantelesna oplodnja, pa je njima stvarno pomoć više nego dobrodošla. U poseti trojkama kojima smo nosili poklone poslednji put smo bili u Vranju. Išli smo i u Botoš kod Zrenjanina, Novi Sad, Inđiju... Mediji su svojim pričama doprineli da se i drugi ljudi uključe, pa su počeli da šalju materijal za stolice. Jedna baka blizanaca mi je poslala komplet šrafova i zamolila za stolice, što sam drage volje prihvatio. Lepak mi je stigao iz Dervente, od čoveka koji radi u Austriji. Jedna devojka, studentkinja iz Novog Sada, prešla je 10 kilometara na biciklu da bi mi donela 12 kilograma lepka koje je skupila sa kolegama. Svi oni kažu "Mile, ti si naš idol", a ja im kažem da ne prave idola od mene, nego da to budu sami sebi. Uzor mogu da budem samo svojoj deci. Veliku podršku pružila mi je i Fondacija "Ana i Vlade Divac", koja mi je obezbedila mašinu, takozvanu CMC mašinu, pomoću koje upola brže završavam posao. Ona u stvari pravi duboreze, ali najviše je koristim za pravljenje delova za stolice za decu s posebnim potrebama. To sam ranije pravio ručno, ali nikad nije moglo da bude isto, kao što to ova mašina može. Najteže je praviti za takvu decu jer treba uzimati meru i vezivati decu za stolicu, pošto to ne može da se radi unapred. Tako da često odem pravo na kućnu adresu da bih uzeo mere, a to vezivanje mi najteže pada. Stvarno sam se susretao sa svakakvim slučajevima, od kojih srce ne može, a da vas ne zaboli. Roditelji takve dece nemaju ni gde, ni kome da se obrate. Takve stolice koštaju oko 250-300 evra, a mnogo im znači.

Sasipa Mile brojne priče, bez zadrške.
- Skoro mi je bio čovek iz jedne novosadske firme. Nisam ni znao ko je. Pitao me je samo šta bi me još ubrzalo. Rekao sam mu za kontaktnu mašinu ili kalibrirku. Dao mi je svoju vizitkartu i otišao. Tek kad sam video ime i prezime shvatio sam ko je i da može to da obezbedi. Nedugo potom doneo je mašinu koju smo zajedno uz šalu sklopili. Najveći problem koji trenutno imam jeste automobil. U njega prosto ne mogu da stanu palete i često se dovijam na svakakve načine da spakujem ono što sam napravio. Nudim ga u zamenu, ali niko neće da mi izađe u susret, čak ni ako ga dajem ispod cene. Istina, Dejli ekspres?????? se prijavio da mi besplatno vozi stolice. Tako često stolice koje napravim natovarim u kola i odnesem direktno kod njih, a oni ljudima dostavljaju na kućnu adresu. Međutim, trudim se da ih ne koristim maksimalno. Ako, recimo, idem za Niš, onda pomoć nosim svima u Niš, Ćupriju, Paraćin, ako idem prema Bečeju, onda donosim svima iz tog kraja kome treba. Tako da sam tovarim i nosim, ali pod uslovom da imam da pozajmim kombi vozilo. I ono čega se držim jeste da svakog kod koga smo bili ne ostavljamo. Nije to samo, kao, sad smo bili i doneli pomoć i više nas nema. Nikoga ne ostavljamo, mi smo im često u poseti. Sve što dobijemo, odmah podelimo. Budu puna kola razne pomoći. Stalno ih obilazimo. Volim da obilazim te porodice, da se poigram sa decom, njihov osmeh doživljavam kao najlepši poklon - priča stolar Mile.

I dijaspora uz Mileta

Primećujemo da mu se ljudi samoinicijativno priključuju raznim humanim poduhvatima. Odgovara potvrdno i pokazuje šta je sve dobio u materijalu i od dobrih ljudi iz Nemačke, Kanade, Amerike...

- Mnogo ljudi mi se javilo. Iz Njujorka, Australije, Austrije, Crne Gore, Kanade, Švedske i šalju ono što mi je potrebno od materijala. Jedan čovek iz Engleske mi je poslao brusilicu. Čovek iz Francuske mi je poslao ubodnu testeru i ručni frezer, inače je rodom iz Šapca. Mast za mašine mi donose policajci, tačnije čuvari zatvora u Sremskoj Mitrovici. Kad dođu kod mene, meštani se pitaju šta se to ovde dešava. Dobijam šmirglu jer ljudi pitaju šta mi treba, a ja im kažem i oni pošalju. Trenutno mi je, iskreno govoreći, potreban fiksni cirkular, metalne rukavice i frejzer, to mi jedino nedostaje. Gurtne za stolicu mi šalje čovek iz Niša, a na hiljaditoj je izvezao i moje ime! Dobio sam i mnogo zahvalnica, pesmica, što mi uvek izmami osmeh. Ipak, što više ulazim u dubinu problematike s kojom se ljudi svakodnevno suočavaju, primećujem da je sve veći broj bolesne dece, što me posebno žalosti. Zovem ih "ćutači", zato što se njihove porodice nikome ne obraćaju za pomoć, ne znaju ni kakva sve prava imaju. U Kragujevcu smo jednoj porodici sređivali zdravstvene knjižice, ništa nisu imali, nisu znali ni da imaju pravo na narodnu kuhinju. Jednostavno se zatvore i drže svoj problem i pokušavaju da reše. Ko god dođe sa strane da im pomogne, oni se zatvore. Bukvalno ih molimo da im pomognemo. Tako je bilo i sa jednom porodicom u Crvenki koja ima 11 dece i uprkos tome što su vredni, muče se za najosnovnije - kaže Mile.

V. Sekulić

Novinari "Vesti" sa Miletom, njegovom suprugom Aleksandrom i Urošem Delićem iz Fondacije "Ana i Vlade Divac"

Na pitanje kako uspeva da se izbori za sopstveni život, budući da živi kao podstanar u Beočinu, da mu je supruga Aleksandra nezaposlena, da gradi kuću već 10 godina u Rakovcu, da treba da iškoluje sina i ćerku, da troši mnogo struje za pravljenje stolica, a pri tom često pomaže druge - samo skromno sleže ramenima.

- Dosad me to još niko nije pitao. Računi su prilični. Tu nikakve olakšice nema. Kako za struju, tako i za telefon, jer zovem mnoge ljude da im javim za pošiljku, ali snalazim se. Ušao sam u ovo svesno i svim srcem. Jednostavno sam takav, sam rešavam sve, ako drugi ne može da pomogne. Jedna benzinska pumpa mi je dodelila vaučer za besplatno gorivo. Karin komerc mi je poslao frakciju za kuću, Dinamik grup cement, Pionir je poslao palete za stolice. Bilo je tu i manjih firmi poput Maneksa, Pezosa iz Novog Sada, stolar iz Stare Pazove mi je poslao noge za stolice... Neka mi oproste pojedinci koje sam zaboravio da pomenem. Svima sam podjednako zahvalan. Neki put me je i sramota da koristim nešto što mi ljudi nude jer ispada kao da sam isprosio. Nama su deca zdrava i to je najvažnije, za sve ostalo se čovek snađe. Gde ima volje, ima i načina - veli skromno majstor Mile.

Poruka na rastanku sa ovim čovekom neverovatne energije je više nego jasna: nema čekanja, pa ni na nekog kao što je on. Svako neka učini koliko može i svima će biti bolje.