Tesla i Pupin su moje oružje
Na pitanje: "Šta ste zatekli u Kulturnom centru", stiže hitar odgovor: "Hajde da preskočimo to pitanje."
- Zadatak svakako nije lak, jer da je lako, verovatno ne bi zapalo meni. Sebe definišem kao terijera koji ne pušta kad zagrize.
Jeste li prvi put diplomata, kakav je osećaj?
- Jesam, sa stažom od dva i po meseca. Kao savetnik bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića bavio sam se kulturom, baštinom, crkvama, često u ime predsednika išao kojekuda i vodio pregovore s ministrima. Sve je to diplomatija i praktično sam veći deo svojih poslova u kabinetu radio sa strancima.
U nadležnosti vam je Srbija u Francuskoj. Znate li šta interesuje Francusku i može li joj to Srbija ponuditi?
- Francuska je prilično opširan pojam, to je 67 miliona ljudi. Pokušavam da se fokusiram na Francuze u kulturi ili na francusku elitu, mada je to nejasan pojam. Dakle, to su oni koji vode galerije, izdavači, producenti i muzičari. U svakoj naciji na svetu je to oko dva-tri odsto ljudi, a upravo oni određuju šta Francuska želi, šta je francuski ukus i koji su francuski putevi u kulturi. Ostatak Francuza radi, jede i spava i malo drugo ih zanima.
Kakvu ulogu može da odigra srpska kultura? Jeste li spremni i imate li oružje?
- Imam oružje, ali nemam livadu za bitku. Oružje je nešto što sam dobio rođenjem, to je srpska baština po vertikali, kao što su Vinča, srpski srednji vek, Vizantija, Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, crni talas sa Makavejevim, Lubarda, Popović... Lista je nepregledna i sigurno možemo da afirmišemo nešto što je ravno kulturi Francuske. Važno je i da Francuzi, kad govore o Velikom ratu na koji su ponosni, istaknu da je nezamisliv bez Srba. Ili, kad se u Francuskoj govori o slikarstvu 20. veka da je ono nezamislivo bez srpskih slikara. Kad je reč o stripu, nezamisliv je bez Lobačeva ili Bilala. Kad je u pitanju literatura, Vladimir Dimitrijević je 1987. izdao "Seobu Srba" i to je bio izdavački poduhvat godine u Francuskoj. Mi imamo toliko toga, samo treba da nađemo način, prostor, malo finansija i da mnogo radimo.
Posvećeni Francuzima, ali i dijaspori
Kulturni centar je godinama bio jedino utočište ili mesto okupljanja srpske inteligencije, ali to više nije. Treba li KC našoj dijaspori ili je postavljen samo za upoznavanje Francuza sa srpskom kulturom?
- Zakon definiše Kulturni centar kao Institut javne diplomatije, okrenut ka zemlji domaćinu sa zadatkom da diže ugled Republike Srbije. Dakle, prvi zadatak je prikazati Francuzima ono što je najbolje u našoj kulturi. Mi svoju snagu usmeravamo, pre svega, prema Francuzima, ali imamo obavezu da komuniciramo i sa dijasporom. Ranije je bilo nesporazuma, ali sada se trudimo da uspostavimo neka pravila. Razumevajući značaj dijaspore odlučili smo da jedan dan u nedelji pripada dijaspori. Ostavili smo i sredu za dva razreda dopunske škole, a u večernjim satima za odrasle Francuze koji žele da uče srpski. Ta francusko-srpska škola se zove La guzla (gusle).
Ukoliko sami sebe budete ocenjivali, šta ćete smatrati svojim uspehom?
- Moj trenutni ideal je da dođem do nule. Još sam negde na dnu tog rudnika, a hoću li uspeti - videćemo. Ulažemo trud da ovu našu damu, koja se zove Kulturni centar, dovedemo u red. Da joj, metaforično, uredimo frizuru, popravimo zube, obučemo. A šta smo uradili? Pa, bila je jedna rupa umesto otirača gde su ljudi lomili noge. Nigde nije pisalo gde je tu Kulturni centar, pa smo i to rešili. Postojale su razne table, bili smo kao u seriji "Zajednički stan". Tu se ne zna ko sve nije bio i ko sve nije smatrao da tu živi, ko sve sebe nije prijavio na toj adresi. Danas je to isključivo Kulturni centar.
Program Kulturnog centra "kroje" u Ministarstvu za kulturu Srbije. Kako ne pogrešiti u izboru, budući da ukus Srba i Francuza nije isti?
- Program se iz Beograda šalje ovde u najboljoj nameri i s najboljim željama. Problem je što ne može biti isti pogled sa udaljenosti od 50 metara i 1.500 kilometara. Obavio sam niz razgovora u Ministarstvu za kulturu, Ministarstvu spoljnih poslova, sa predsednikom Republike i mislim da imam u Beogradu s kim da sarađujem. Pošto je već obavljen konkurs i prošli projekti i ugovori, moramo ih realizovati do juna. Ovaj program sam nasledio i on nema veze sa mnom.
A vaše veze sa srpskim pozorištem, TV i filmom?
- Ima ih. Ustajem rano, pišem, potom nastavljam činovnički deo posla. Smisao umetnosti jeste da probudi sve najbolje vrline u čoveku. Moj zadatak je da dovedem vrhunsku umetnost, modernu i tradicionalnu, kako bih lepotom probudio lepe emocije. Smernice je dao Dostojevski: "Lepota će spasti svet".
Autor kultnih predstava
* Pavlović je rođen 8. septembra 1954. u Aleksandrovcu.
* U Beogradu je završio Drugu gimnaziju, posle čega je studirao Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.
* Autor je brojnih dela koja su doživela veliku popularnost, poput pozorišnih komada "Šovinistička farsa" i "Mala", filmova "Balkanska pravila" i "Hajde da se volimo" sa Lepom Brenom, a serija "Moj rođak sa sela" beležila je rekordnu gledanost.
* Radio je i kao zamenik glavnog i odgovornog urednika za kulturno-obrazovni program na RTS
* Imenovan je 2012. je za savetnika za kulturu predsednika Republike Tomislava Nikolića
* Ističe da je srećno oženjen već 40 godina
* Supruga Ostana je stomatolog, kćerka Vaja biolog, a sin Stefan operski pevač angažovan u Sankt Peterburgu.
Život vas demantuje, savremene tendencije su rijaliti?
- Ne moramo da prihvatamo sve idiotluke. Na državi je da zauzme čvrst stav, ali mislim da se uloga rijalitija precenjuje. Razgovarao sam sa Austrijancima. Kad oni gledaju "Dnevnik", čuju da mu kažu da radi i on ustane da odradi posao. Srbinu pustiš Dnevnik, on reaguje: "Aha, mene si naš'o." Rijaliti je samo na površinu izbacio ono što već postoji, a to je da u Srbiji ima budala, nedovršenih ljudi i bede duha. To smo znali i pre hiljadu godina. Srbi su vrlo mudri. Draže su im bile serije koje je u jednoj sekundi gledalo do četiri miliona ljudi, a radilo se o Srbinu koji je dostojanstven, ima neku misiju, čuva ime, tradiciju, neguju prijateljstvo, kumstvo, afirmiše rad, trud. To je prava slika Srbina.