Kundak po glavi, pištolj u srce
Uz pismo je dostavio obimnu dokumentaciju o gotovo nemogućim uslovima života u Hrvatskoj i podatke o torturi koju je preživeo posle akcije hrvatske vojske "Oluja", kao jedan od retkih Srba koji nisu pobegli iz Knina u avgustu 1995.
Njegovo svedočenje iz prve ruke o tim avgustovskim danima je vredan istorijski dokument, ali i predložak za krivičnu istragu koja se nikad nije ni dogodila. Naime, Čupkoviću hrvatska vojska nije samo zapalila kuću, već je prošao golgotu i preživeo brutalno iživljavanje onih koji su "oslobodili Knin". I pored toga što je za sve uredno podneo tužbe, do danas niko nije odgovarao.
- "Oluja" me je zatekla u selu Bender, zaseok Čupković, u rodnoj kući. Sledećeg dana sam peške krenuo u Knin, ka supruzi koja je inače Hrvatica i čekala me u skloništu zgrade u kojoj smo imali stan. Na tom putu dugom 16,5 kilometara, oko 11. 30 tog 5. avgusta, presrela me je grupa maskiranih vojnika sa obeležjima 4. gardijske brigade HV u civilnom traktoru. Prikolica je bila dupke puna televizora, video-rekordera, pića, cigareta... Odmah su počeli da me udaraju kundacima po glavi i leđima tražeći devize. Vratili su me nazad u selo, a usput, u zaseoku Pašići pronašli smo 70-godišnjeg Đuru Dobrijevića. U kući su mu našli zastavu Crvene zvezde, lovački karabin njegovog sina i jugoslovensku zastavu. Bio je to povod da i on i ja dobijemo užasne batine - priča u dahu Čupković.
Autobus pun krvi
Iz Srednje škole, Čupkovića i još 41 zarobljenika ubacuju u autobus. Slede scene, kao iz filma "Okupacija u 26 slika" Lordana Zafranovića.
- Pre autobusa smo ponovo prošli kroz obavezan špalir batinaša. Ispred nas je išao automobil, a mi smo u autobusu po dvojica bili vezani lisicama. Naređeno je da sedimo sa glavama među kolenima. Čim smo krenuli trojica vojnika su nas tukla kundacima, električnim palicama i nogama. Kad se ta trojka umori, zamene je ovi iz automobila. Sve vreme viču "Za dom spremni", a zatim od nas traže da sa njima pevamo ustaške pesme. Autobus je bukvalno bio sav u krvi, pun izbijenih zuba... Dvojici je prosuto po jedno oko... Kad smo došli u Biograd na Moru, dočekalo nas je puno sveta, a mi smo morali da vičemo: "Mi smo Srbi govna" - priseća se Čupković.
Gole ruke u polomljeno staklo
Pre nego što će biti smešten u zatvor, u okviru kasarne "Slavko Rodić" u Kninu, slično orgijanje se odvija i u Gornjim Radljevcima gde je hrvatska vojska formirala svoj štab. Doduše, tu su na scenu stupile "medicinske sestre".
- Odmah su nas dohvatile. Jedne mi čupaju bradu, druge pokazuju dojke uz obavezno "pipnite, četnička bando", a zatim mi upere pištolj u srce uz komentar da me neće ni zarobljavati.
Prema Čupkovićevom sećanju, posle tri do četiri sata prebačen je u zatvor. Ništa ga bolje tu nije zateklo.
- Tu u špaliru dobijam žestoke batine, a zatim su me odgurali u betonski podrum, gde sam zatekao još nekoliko zarobljenih mučenika. U tom zatvoru sam proveo sledećih 5-6 dana, a kada se ne bi iživljavali, naredili bi da golim rukama skupljam polomljeno staklo ili čistim fekalije. Posle prve noći, mene i druge zarobljene su prebacili u vojničku sobu. U nju je ulazio kako je ko hteo, ili bi nekoga odvodili ili ga batinali tu pred nama. Bilo je mučno gledati udarce koje su pojedini dobijali u genitalije. Često bi nas postrojili u vrstu, a još češće bi posmatrali kako pod pretnjom smrću jedni zatvorenici tuku druge ili nas teraju da progutamo dve-tri šake soli, a zatim se pojavi neko od njih sa flašom soka.
Batine posle žalbe
Čupković kaže da je neki od zarobljenih Srba završio u dvorani u Zadru. Tamo ih je sa razglasa dočekala "Lijepa naša" i oko 100 drugih zarobljenika različite dobi.
- Celu noć su dolazile pijane budale iz kafića i sistematski nas tukle i maltretirale. U sećanju mi je ostao Jovan Rokvić,(70) iz Benkovca, nad kojim je jedan od policajaca proveravao svoje džudo-veštine. Taj Jovan se posle žalio nekim međunarodnim predstavnicima koji su nas obišli, a potom je dobio još više batina, pa su ostali odustali da se na bilo šta požale.
Muzika prigušila jauke
Trećeg dana u tom zatvoru, svi civili su primorani da obuku uniforme vojske i milicije RSK i to sa činovima.
- Kako bi se koja hrvatska jedinica vratila sa terena te uniforme su bile povod za novu turu batina.
Posle šestog dana, Čupković je sa još nekolicinom prebačen u Srednjoškolski centar u Kninu.
- Ponovo smo morali da prođemo kroz špalir dug oko 150 metara. Udarali su nas rukama, nogama... Nas 38 su ubacili u jednu prostoriju bez prozora gde smo zatekli četvoricu zarobljenih koji su ležali u lokvi krvi. Orgijanje hrvatskih vojnika nad nama je trajalo celu tu noć, a ujutro novi "specijalitet" - pevanje četničkih pesama koje su snimali na kasetofon, a zatim puštali glasno da bi muzika prigušila naše jauke...
Čupković je prošao golgotu koja je trajala punih 104 dana, a završena je u Šibeniku gde je 17. novembra 1995. godine dobio rešenje da je slobodan čovek.
Kada se sreo sa suprugom, saznao je da je ova hrabra žena pokušala da prevrne nebo i zemlju kako bi ga pronašla.
- Obilazila je sve sabirne centre i zatvore: od Knina, Zadra do Splita. Vratili smo se u naš stančić od 44 kvadrata koji je u međuvremenu dva puta bio opljačkan. Rodna kuća u Oton Benderu je do temelja zapaljena sa svim pratećim objektima. Imali smo i auto. Neko ga je odvezao... Neko je i naše živote "odvezao" - kaže na kraju filozofski Dragoljub Čupković.