Šta bi Dačić mogao da otpeva Trampu? (VIDEO)

Transfer neprijatnosti?

"Na licima državnika nemoguće je nazreti tragove uživanja u prezentovanom dostignuću muzičke umetnosti, poneko iz svite kao da se upinje da ne pokaže koliko ga bizarnost situacije zabavlja, a konobari se napadno trude da budu prezauzeti.

I sve bi to bilo manje ili više rutinska stvar - u skladu sa dominantnom vizijom zabave na Jugoistoku Evrope - da nadobudni pevač nije ujedno i ministar spoljnih poslova Srbije. Te nekadašnji predsednik Vlade Srbije. Te predsednik druge najjače stranke u vladajućoj koaliciji. Ime mu je Ivica Dačić.

I svi su se već navikli na to da "Ivica voli da peva"; krenulo je s famoznom "Miljackom" (koju već asocijativno pre povezujemo s njim nego s njenim autorom ili s pevačem koji ju je proslavio) i potom ekspandiralo u svim pravcima.

Ne smem ni da zamislim šta bi Dačić mogao da otpeva Donaldu Trampu (hm, možda Are You Lonesome Tonight?) ako ovaj nekim slučajem zaista navrati u Srbiju, impresioniran četvorostrukim rukovanjem (u istoj večeri) s nekim mršavim dugajlijom koji mu se sva četiri puta predstavio kao predsednik Srbije, ili tako nečega.

Zašto Dačić peva u radno vreme?

Zašto Ivica Dačić peva u radno vreme i u zvaničnim prigodama kad em ne ume, em mu to nije posao?

Ako je to jednom i moglo da prođe kao "štos", zašto se stalno ponavlja kad odavno nije duhovito, mada jeste smešno? I zašto se svi ponašaju kao da u tome i celom pratećem cirkusu (teško je pronaći blažu, a odgovarajuću reč) nema ničega neobičnog, a na razne načine i nedostojnog, nedostojanstvenog, čak ponižavajućeg?

Da li je Srbija zemlja koja ne zaslužuje da ima ministra spoljnih dela koji se neće - u svakoj prigodi kad mu se to dozvoli - eksponirati okolo kao dežurna dvorska luda? To što građanin Ivica Dačić očigledno nema samopoštovanja bila bi njegova privatna stvar da on nije ono što jeste i da ne predstavlja zemlju, bivajući u tom svojstvu najvidljiviji funkcioner posle predsednika države (a pre predsednice vlade, mada tako ne bi trebalo da bude). To postaje opšti, društveni problem. Ne "blamira" taj čovek tek sebe, nego državu koju sticajem nesrećnih okolnosti predstavlja.

Srbija postala privatna država

Tako nešto je moguće zato što Aleksandar Vučić, jedini stvarni vladar Srbije, to ne samo da dozvoljava nego na neki način i ohrabruje, jer svako dobrovoljno samouniženje njegovih saradnika i poslušnika samo podvlači njegovu, Vučićevu "veličinu". Što su oni više kepeci i pajaci, to on u njihovom okruženju izrazitije blista kao "državnik od formata".

Naravno, da bi tako nešto bilo moguće, moralo se pristupiti ozbiljnoj demontaži i obesmišljenju svih institucija, standarda, kriterijuma vrednosti, svih temelja na kojima počivaju zdravo društvo i solidna država. Taj posao je obavljen tako temeljito uspešno da je sada sve moguće, pa i raspevani ministar skromnog sluha i ubogog ukusa.

Kada se jednom bude ispisivala neverovatna i tužna istorija pretvaranja Srbije u privatnu državu iliti prćiju, svoje će mesto u tome naći i cela dvorska svita i kamarila, a ni dvorske lude - bilo da su raspevane, raspričane ili nešto treće, ali svakako preterano i neukusno, šljašteće i besmisleno - neće biti zaboravljene. Uostalom, i treba ih pamtiti, da se ne ponove", zaključuje kolumnista i kritičar Teofil Pančić u autorskom tekstu za Radio Slobodna Evropa.

Celokupan tekst možete pročitati ovde.