Tuđi dom doživljavaju kao svoj

Ove godine je na ovaj način zbrinuto 90 dece dok je, na primer, prošle godine bilo njih 50. Od 20 hraniteljskih porodica iz jagodinske opštine sa licencom, odnosno završenom edukacijom za brigu o napuštenoj deci, najviše - čak četvoro - je u svoj dom primila Ljiljana Jovanović, iz naselja "Leštar", nadomak Jagodine.

- Imam kuću od 400 kvadrata, a ćerka Jelena, unuk Veljko i moj bivši suprug Milovan žive u Melburnu, u Australiji. Želja mi je bila da tu prazninu popunim uzajamnom ljubavlju sa decom o kojoj niko ne brine. Kod mene su već tri godine, veoma su se lepo uklopili u novu sredinu i međusobno se odlično slažu. Presrećna sam što su brat i sestra, koji nisu znali ni da čitaju ni da pišu, sada odlični đaci - kaže Ljiljana.

Tužna sudbina - Žao mi je što sva deca majke "naše" V. H. imaju tužne sudbine, mada im se sreća osmehnula, pa bar ne moraju da razmišljaju o svojoj egzistenciji. Jednu njenu sestru usvojila je porodica iz Nemačke, dok su dve mlađe sestre kod jedne hraniteljke - izjavila je Violeta Simonović.

Kod nje su S. P. (14), S. M. (17), D. R. (15) i D. R. (12). Ljiljana kaže da su oni jedva čekali da upoznaju njenu ćerku Jelenu sa kojom su, kada je ona letos dolazila na odmor, proveli tri meseca. Često se i telefonom čuju sa njom.

- Milovan je u Melburn otišao još 1993. godine, a Jelena šest godina kasnije. Ona je tamo završila školu za vaspitačicu, vratila se u zavičaj, udala se, ali se uskoro razvela i ponovo vratila u Melburn. Osim toga, ona voli da živi tamo, jer puno putuje i od svoje zarade može sebi sve da priušti. Takođe, tamo se lakše dolazi do posla. Planiramo da u Melburn, naravno ako to dozvole fiziološki roditelji i kada postanu punoletni, odvedemo ovo četvoro dece - navodi Ljiljana. Kaže da je sve njih zbližila neka tuga, a najviše je to slučaj sa S. M, čija je majka u Francuskoj.

- Imam sve što sam želeo da mi pruže pravi roditelji. Majka me je ostavila u bolnici. Do osme godine čuvali su me jedni rođaci, potom me je uzela tetka, ali sam se ubrzo vratio rođacima koji su me već čuvali. Onda sam osam godina bio u jednoj hraniteljskoj porodici. Nigde nisam našao ljubav kao u ovoj kući, a šta sam sve preživeo, ne mogu da pričam. Sva ružna sećanja mogu da potisnem zahvaljujući pažnji i ljubavi koju imam u ovoj porodici - rekao je S. M. za naš list.

Violeta Simonović-Petrović i njen suprug Predrag iz Jagodine, koji takođe tri godine brinu o petnaestogodišnjoj V. H, nadaju se da će ona iz njihove kuće izaći s fakultetskom diplomom.

- Najviše bih volela da ona završi medicinu, jer joj je otac vlasnik jedne klinike u Nigeriji. Tada bi imala zagarantovanu budućnost - kaže Violeta.
U svakom slučaju hraniteljstvo, koje je u Jagodini zaživelo 2004. godine, napuštenoj deci daje drugu šansu i priliku da spoznaju lepotu života u harmoničnim porodicama.