OPREZ! Hrvati tuku srpske turiste!
Milka L. je samo jedna od onih koji su naivno poverovali u poruke sa hiljadu bilborda kojim Hrvatska poziva turiste iz Srbije da dođu, uživaju i ostave novce u "lijepoj njihovoj", garantujući im odmor iz snova. U svojoj priči za beogradski "Pres", gospođa Milka kaže:
- Otišli smo puni vedrine i optimizma, verujući da se za dve decenije mnogo toga promenilo i da su pozivi sa bilborda zaista dobronamerni, ali smo se posle pet dana spakovali i glavom bez obzira pobegli nazad, jer mi je jedan od bratanaca brutalno pretučen, a nama poručeno: "Marš vanka iz Vodica. Bež'te kući četnici, ovde niste dobrodošli" - prepričava preplašena žena, insistirajući da joj novinari "Presa“ ne objavljuju prezime i ne fotografišu je s lica, zbog brata koji je ostao u Hrvatskoj.
Hrvati kao Hrvati - udaraju kad im se nudi pomoć
- Želeli smo, između ostalog, i to da rešimo, da kuću koja je opljačkana i do temelja spaljena koliko-toliko dovedemo u red, i posle toliko godina ponovo letujemo kao svoji na svom, apsolutno ubeđeni da će sve proći u najboljem redu. Koliko smo bili sigurni da smo "dobrodošli" govori i podatak da smo nameravali da ostanemo mesec dana, ali... - zastaje, dok pokušava da skupi snage za nastavak priče koji ju je naterao da zauvek kaže zbogom Hrvatskoj.
- Trećeg dana našeg boravka dole, u kući rođake koja je obnovljena, pošli smo kolima kroz glavnu ulicu u Vodicama, oivičenu kafićima i firmiranim radnjama, nešto nalik našoj Strahinjića Bana. U jednom trenutku put nam je preprečio mladić na skuteru, videvši beogradske tablice. Bratanac koji je sedeo na mestu suvozača čuo je kako preti i psuje, ali ne i njegov brat. Izašao je iz kola verujući da se momku pokvario motor i da mu treba nekakva pomoć. Kako je zakoračio iz automobila i krajnje dobronamerno ga upitao: ’Da li ti treba neka pomoć?’, Hrvat ga je svom silinom udario laktom u vilicu, a on je kao sveća poleteo unazad, udario glavom u krilo automobila i bez svesti se stropoštao se na zemlju. Mislila sam da ću umreti, da će mi srce pući, videvši ga kako nepomično leži. Srećom, moram i to da pomenem, odmah su skočili momci iz obližnjih kafića, digli dreku na tog monstruma koji je već seo na motor i počeo da beži, ali su uspeli da mu zapišu tablice i kasnije ga prijave policiji, koja se pojavila tek po našem odlasku s lica mesta... - još jednom zastaje u priči, kao da ne želi ponovo da vrti sliku nepomičnog bratanca na kaldrmi.
Klanje Srba je normalna stvar
- Posle nekoliko minuta se osvestio, stavili smo ga u kola i pobegli odatle, strahujući šta bi još moglo da nam se dogodi. Verujte, toliko smo bili prestravljeni da nismo smeli da ga odvedemo u Dom zdravlja, ne znajući šta bi tamo moglo da nas snađe i kako bi nas dočekali, već smo bratanca odvezli privatnom lekaru koji je utvrdio da ima potres mozga i povredu od udarca laktom u vilicu. Sačekali smo nekoliko sati da ga prođe mučnina i povraćanje, spakovali se, seli u automobile i - nazad za Beograd. Ja, koja sam sve ove godine sanjala Vodice, moju kuću, povratak, kažem - NIKAD VIŠE, isto kao i moji bratanci koji su i veče pre ovog nesrećnog događaja doživeli neprijatnost kojoj, eto, nismo želeli da pridajemo veći značaj. Naime, dok su se kolima vraćali magistralnim putem, neki momak je svojim automobilom pokušao da ih izgura s puta i baci na stene, da bi, kada ih je obilazio, prešao rukom preko grla, pokazujući kako nas sve treba poklati... - završava svoju traumatičnu ispovest o povratku u zemlju sa "1.244 otočića" i „najplavljim morem na svetu", napominjući da je od svega najgori taj sveprisutni osećaj straha.