Gost "Vesti" Dragan Stanković: Ovi momci su zreli za zlato

N. Skenderija

Pozitivna energija - vetar u leđa: Dragan Stanković u našoj redakciji

Pomenuti srednji bloker šampiona Starog kontinenta visok je 212 centimetara, ali ipak nije bio najviši igrač nedavno završenog 30. Prvenstva Evrope u Poljskoj. Ta "titula" pripala je blokeru domaće selekcije Lemanskom koji je sa 217 cm sve rivale gledao - odozgo. Od našeg dragog gosta, dugogodišnjeg kapitena "orlova" i njegovih kolega iz blokerske linije Okolića i Lisinca (sva trojica imaju 205 cm) i Podraščanina (203), viši su i Nemci Bene (211) i Andrei (210), Bugarin Todorov (208), Poljak Kurek (207)...

Pa, u čemu je tajna naših blokera? Kako to da tako dobro pariraju ovakvim rivalima? I da li Vaš sjajni napadački stil daje pečat igri našeg državnog tima?
- U tome je suština igre srednjih blokera. Kad bi se igralo samo na stranu, na primače servisa i korektore, šanse bi bile pedeset-pedeset. Ovako, ako tehničar u napadu može da računa i na blokera, to je već treća kombinacija. Ako bloker može da zavara odbranu rivala lažnim napadom, otvaraju se četvrta i peta mogućnost - objašnjava nam Stanković srž svoje uloge. - Dalje, svi naši blokeri imaju odličan servis kojim mogu da poremete prijem protivnika. I na kraju, nije sve u visini... Naši blokeri su skočni, pokretljivi, brzi, okretni. Sve to zajedno, za bilo koju ekipu s druge strane mreže, predstavlja - noćnu moru.

U to smo se, zaista, nebrojeno puta uverili. Milina je gledati kako Gagi, Potke, Liske... serviraju, napadaju, blokiraju. Utkali su sebe u mnoge pobede i medalje naše reprezentacije, pa i u ovu bronzu sa jubilarnog šampionata Starog kontinenta. Stankovića smo po povratku iz Krakova, već na aerodromu "Nikola Tesla", podsetili na stari dogovor o dolasku u "Vesti". Iako mu je taj jedan dan boravka u Beogradu bio kratak za sve obaveze, kapiten će kao iz topa:

- Može oko jedan?

N. Skenderija

Dragan Stanković

O oproštaju ni reč

U zakazano vreme Stankovića dočekuje aplauz u dopisništvu "Vesti". Ljubimci nacije su nas još jednom obradovali. Kao i nakon meča sa Belgijom za medalju u vazduhu lebde i utisak i pitanje: ostaje žal za zlatom i - kako je došlo do priče o Draganovom oproštaju od državnog tima.

- Najpre ću da odgovorim na ovo drugo. Susret sa Belgijancima je bio zaista emotivan. Nepuna 24 časa posle onog šokantnog polufinala sa Nemcima, u kojem smo imali dve meč lopte i izgubili finale, našli smo se opet pred novim porazom. I meni se u jednom trenutku učinilo da se nećemo izvući... Onda smo se pogledali u oči, svesni šta možemo da izgubimo. U taj preokret smo dali sve! Recimo, toliko smo slavili svaki poen, toliko vikali, da bi mi se - zacrnilo pred očima. Kraj meča smo dočekali emotivno, krenule su suze... I možda su to protumačili kao kad je, recimo, Miljković uzeo titulu u Turskoj i zaplakao. Svi su pomislili da se oprašta, iako on to nije ni rekao. Nisam ni ja...

Stanković se za trenutak zamislio, kao da gleda u sve one reprezentativne godine...
- Neću još o tome da pričam. Hoću da razmislim, da se preispitam, ima još dosta vremena do narednog okupljanja!

I do narednih akcija... Zašto ne biste razmišljali o još nekom zlatu?
- Ma, naravno. Kvalitetom zaslužujemo da se borimo za zlato, ova generacija to može i hoće, mada je konkurencija zaista sve veća. Iskreno, odbojka je sport u kojem je moguće brzo napredovati. Potrebno je probuditi interesovanje kod dece, okupiti ih, trenirati, obezbediti uslove i - za koju godinu možete da imate odličnu ekipu. Eto, Češka je za mnoge iznenađenje, eliminisali su osvajače Svetske lige i evropske prvake Francuze. Mi koji smo u odbojci nismo bili previše iznenađeni jer smo znali koliko su Česi bili posvećeni... Uz to, današnja odbojka je takva, često za uspeh i pobedu nisu više dovoljni ni tehnika ni taktika već - dobra energija.

Zaista, šta se dogodilo s Francuzima, samo koji mesec posle osvajanja Svetske lige. Zamor ili zasićenje?
- Zasićenje nije, jer su tek od pre nekoliko godina na najvećoj sceni. Zasićenja nema ni kod Brazilaca koji su osvojili sve moguće i uvek idu na novu medalju. Jednostavno, izgubili su baš energiju, a i Ervin N'Gape je bio povređen. Planirao je da ne igra u grupi, ali je protiv Belgije i Turske, kad su bili na ivici poraza, bio primoran da igra.

Izađi i pobedi

Da li je Nemačka, s druge strane, bila primer pozitivne energije?
- Pred finale sam mislio da će ih Rusi pobediti s 3:0, jer do tada u pet mečeva nisu izgubili ni set. Međutim, od trećeg seta protiv Srbije do kraja taj-brejka sa Rusima Nemci su igrali kao u transu. Rizikovali su i ostvarili istorijski uspeh. Služila ih je i sreća, ali sreća prati hrabre.

Ovog puta nam nisu delovali kao roboti, da li je za to zaslužan italijanski stručnjak Đani?
- Sigurno da jeste. Ako čovek na jednom prvenstvu uvede Slovence u finale, a na drugom i Nemce, onda tu nema zbora. Primetio sam jedan detalj - uveo je igrača samo za "flot" servis, a kad je ovaj pogrešio, Đani nije ni vikao, ni kolutao očima, ni uputio neku oštriju reč. Nasmejao se, našalio... Takav pristup daje slobodu.

Čini nam se da i naš selektor Grbić ne povisuje ton, da je veoma konstruktivan u tajm-autu?
- Jeste. U tajm-autu je uvek malo vremena da se priča o onome što je prošlo. Sviđa mi se što Nikola uvek gleda napred. Na sastancima, kad analiziramo gde smo i šta pogrešili, ume da bude oštriji, ali tajm-aut nije ni vreme ni mesto. Tad sve treba da bude kratko i jasno.

Koliko je teško igrati mečeve za koje svi misle da su unapred dobijeni?
- Veoma teško. S jedne strane, lepo je što smo protiv mnogih ekipa favoriti, ali moramo uvek iznova da se dokazujemo. Često kao primer uzimam Brazilce. Da li igraju protiv pete ili sto pete ekipe na svetu, oni na teren uvek izađu s ciljem da što pre završe meč.

"Orlovi" su baš tako otvorili šampionat s Poljacima.
- Ostali su nam dužni. Svi smo se sećali meča koji je otvorio Svetsko prvenstvo pre tri godine. Izašli smo na Nacionalni stadion u Varšavi i oni su nas počistili s terena. Nismo se ni okrenuli i sve je bilo gotovo. To je Poljacima dalo krila da osvoje titulu, a nama je ostalo da čekamo revanš. Sad smo im vratili. Oni su se nadali da mogu to da ponove, zato su i stavili da se meč igra na istom mestu, ali smo im vratili dug. To smo čekali tri godine.

Čudni su ti mečevi na velikim, fudbalskim stadionima?
- Veoma čudni, uslovi su neodbojkaški. Duva, hladno je, kad udariš loptu - boli. Tu su u prednosti ekipe koje imaju više takvih mečeva. Recimo, na finalnom turniru Svetske lige u Kuritibi, takođe na stadionu, Amerikanci su igrali dan pre nas i napravili dvadeset grešaka. Sutradan, protiv nas, znali su šta ih čeka, spustili su procenat grešaka i - pobedili.

Znamo s Rusima...

Da li ste razmišljali da bismo na ovom Prvenstvu Evrope osvojili više od bronze da, recimo, povređeni Ivović nije ostao u Beogradu? Ili, da smo prošli u finale, kako bi se završio meč sa Rusijom?
- Marko je sigurno nedostajao. Petrić i Kovačević su odigrali ceo turnir na visokom nivou, ali sigurno da bi nam još jedan izuzetno kvalitetan primač servisa mnogo značio. Što se tiče Rusa...
Stanković za trenutak zastane... U sledećem trenu će:
- Imamo mi recept za Ruse. I tradicija je poslednjih godina na našoj strani.

Kako bi tekao taj meč?
- Pa, znam da bismo prva dva seta igrali "poen za poen". Oni jedan, mi jedan. Kad se tako igra, kad se vodi rat nerava, Rusi padaju. Siguran sam da bismo prelomili finale u našu korist baš kao i 2011. godine u Beču, kad smo ih u evropskom polufinalu pobedili sa 3:2 i krenuli ka zlatu...
Iza Dragana Stankovića je mnogo mečeva, mnogo pobeda i medalja. Ima li neku za koju može da kaže da mu je - najdraža?

- To je svakom sportisti najteže pitanje. Svako prvenstvo i svaka medalja imaju svoju priču. I nije nužno da je najdraža ona najsjajnija. Znam da i u onoj našoj zlatnoj generaciji ima igrača kojima su neka odličja važnija i draža čak i od olimpijskog zlata iz Sidneja jer su do njih došli možda na teži način... Ja lično pamtim mnoge mečeve, a kad me već pitate - izdvojio bih dva. Najpre, finale Svetske lige u "Beogradskoj areni" 2005. godine. Bili smo prvi koji su ušli u tu dvoranu posle košarkaškog Evropskog prvenstva. I odmah finale, i odmah Brazil i odmah rekordna poseta. Tek sam bio ušao u državni tim i ta slika me je oduševila. Zamislite 20.000 ljudi, mi dobijamo set, buka je bila tolika da ništa nismo čuli. Poraženi smo i osvojili smo srebro, ali je ostalo nezaboravno. I, naravno, evropsko finale u Beču 2011. Naši ljudi iz dijaspore, a oni su baš žešći navijači, napravili su fantastičnu atmosferu u kojoj smo savladali Italijane i osvojili titulu.

Igrali ste u reprezentaciji i sa sadašnjim selektorom Nikolom Grbićem, sa Miljkovićem...
- Sa gotovo svima iz te prve zlatne generacije, pa onda godinama sa mnogim našim asovima i, eto, dočekao sam i naslednike - smeje se Dragan. - Imao sam, dakle, sreću da igram u velikom razmaku i čini mi se da su ovi moji današnji saigrači - zavisniji od atmosfere, druženja, stalnih kontakata. Svuda idu zajedno, sve rade zajedno i sve veoma emotivno proživljavaju zajedno. I tako se stvaraju ta prava, pobednička atmosfera i prava energija.
Biće odbojkaška reprezentacija ponovo zlatna, pre ili kasnije. Svetsko prvenstvo 2018, Evropsko prvenstvo 2019, Olimpijske igre 2020... Birajte. A odbojkaši će se postarati za to!
Kapitena Dragana Stankovića ispratili smo sa takvim željama i još jednom posebnom - da na pomenutim takmičenjima povede ekipu do postolja...

EPA/Adam Warsawa

Lube kao sudbina

Na nekih četrdesetak kilometara od Ankone, na obali Jadranskog mora, ugnezdila se Ćivitanova, gradić od nekih 45.000 stanovnika. Tu već devetu godinu počinje da "krcka" Dragan Stanković. Još od zime 2009. godine član je samo jednog kluba, nekad poznatog kao Lube Maćerata, danas Lube Ćivitanova.
Posle toliko godina, utakmica i trofeja sad ste već legenda kluba, uz rame takvim asovima kao što su bili Zorzi, Meoni, Gravina, Braći, Mastranđelo... ili Boba Kovač, Dejan Brđović, Nikola Grbić, Ivan Miljković...
- Pa, u neku ruku može da se kaže da smo se Lube i ja našli na istoj talasnoj dužini. Počinjem devetu sezonu, posle desete dobiću i italijanski pasoš, moći ću da igram dalje kao domaći igrač čime će se otvoriti mesto za još jednog stranca.
Ipak, neobično je da neko toliko dugo bude u jednom istom klubu..
- Priča o Lubeu možda najbolje oslikava moju životnu filozofiju: u životu ni u karijeri nikad nisam pravio dugoročne planove već sam osluškivao neke unutrašnje instikte i procenjivao situacije. U Zvezdi sam imao ponude iz Italije i Turske, ali to su bili klubovi iz zlatnih sredina tabele, bez većih takmičarskih ambicija. Da sam tada otišao za novcem, sedeo bih na klupi i ne bih jurišao na trofeje. Ja sam skroman čovek i skroman odbojkaš, ali sam naslućivao koliko mogu. Onda je stigao poziv iz Budvanske rivijere koja je imala jasan cilj - uzeti titulu u Crnoj Gori, pa igrati Evropu. Otišao sam tamo, sa Boškanom i još nekoliko odličnih stranaca. Prvo smo skinuli Budućnost sa trona, pa igrali Ligu šampiona. Desilo se da sam igrao odlično baš protiv Lubea, da se Italijanima povredio bloker i da su - zvali mene. Poklopile su nam se ambicije, pošto ovaj klub uvek juriša na trofeje, a zaigrao sam u startnoj postavi već u drugoj utakmici. I, evo me, još uvek sam tamo...