Kad panduri dele pravdu

Protivno uvreženom mišljenju, policija je u takvoj državi bila slaba, skoro nemoćna. To je, opet, nastalo jer su sudovi bili preterano moćni. Policijski kapetan je mogao da deluje protiv nekoga samo ako je protiv toga postojala sudska presuda. Pošto policija nije mogla samostalno da kažnjava, nije mogla ni da održava red u zemlji. Ni narodu panduri nisu izgledali kao prava vlast.

Stoga je tadašnji ministar policije Ilija Garašanin otpočeo borbu na jačanju te "ruke kojom se uteruje mir, red i disciplina". Zatražio je policijski zakonik prema kome bi panduri mogli da presuđuju za manje krivice. Zakonik je donet 1850, i njime su, zapravo, proradili pendreci po Srbiji, i to prema načelu: mi izvršimo, a ti se posle žali.

Pandurima je dato pravo i da globe, zatvaraju. Kazne su izricali načelnici, okružni i sreski, i to do 35 batina i zatvor do 30 dana. Policijski samodršci su se uzimali iz vojske i nisu imali mnogo od škole. Često je policijski kapetan bio samo neuki seljak u kaputu, jer se verovalo da samo seljak u kaputu ume dobro da istuče seljaka u gunju i opancima, a i da je pri tom bolje ako što manje zna o poštovanju zakona i prava.

On je provodio skoro sve vreme na konju obilazeći svoj atar, kako bi bio stalno među narodom. Samo od njegove naravi je zavisilo da li će da odmah da izgubi glavu zbog neke nepravilnosti i na licu mesta izrekne kaznu.

Batine su se udarale gde god stignu, a presuda dostavljala naknadno. U njoj je redovno pisalo da je izrečena u prisustvu kmetova, seoskih starešina, iako ovi često za nju nisu ni znali. Narod je teško zamrzeo policiju i ta mržnja se prelila na ostale činovničke slojeve, konačno i na same ustavobranitelje.