Vitezovi ponovo među Srbima
Podno čuvenog manastira, okruženi planinama i u blizini reke Resave razapeli su šatorske kupole dok radoznali posetioci zaviruju u njihovu unutrašnjost ne bi li se uverili koliko je u moderno vreme lakše živeti svakodnevicu. Da li baš? Organizatori, vitezovi iz Srbije Beli orlovi, mišljenja su da je ono vreme kada su se neprijatelji borili licem u lice, kada je čast bila na ceni a odbrana slabijeg sastavni deo kodeksa, bilo dostojanstvenije i muževnije.
Za tri dana trajanja manifestacije (25-27. avgust) na desetine hiljada gostiju imalo je priliku da obiđe manastir Manasiju, zadužbinu despota Stefana Lazarevića, srpskog viteza nad vitezovima, da se popnu na Despotovu kulu, opipaju ruševine nekada čuvene Resavske škole, da se uvere koliko dobrih streličara ima i danas u Srbiji i, pre svega, koliko širom Evrope ima entuzijasta, a neko bi rekao zaluđenika, koji neguju kult srednjovekovnog viteštva. Obilaze ovakve manifestacije, objašnjavaju dečurliji da su vitezovi zaista odlazili u boj zaštićeni teškim oklopom i štitom, a naoružani ništa lakšim mačem i buzdovanom.
Mač za predsednika
Slobodan Marinić Boba bio je jedan od najtraženijih na festivalu. Mnogi mačevi kojima su vitezovi vitlali delo su veštih ruku ovog Mitrovčanina. Boba je izradio i mačeve za junake serije o Nemanjićima, jednom od najvećih televizijskih poduhvata RTS-a. On je izlio i britku sablju koju je na otvaranju manifestacije poklonjena predsedniku Srbije. Ovog puta Aleksandru Vučiću, ali je taj plezir učinjen i Tomislavu Nikoliću pre tri godine, kada je tadašnji prvi čovek države odlučio da bude zvanični pokrovitelj manifestacije.
Dragan Andrejić, putnik, trgovac, vozač, bravar, šta god da napišemo, kaže 39-godišnji Nišlija, biće tačno. Uverava nas da je njegov mač, takođe Bobinih ruku delo, lepši i bolji i od onog Tominog i od ovog Vučićevog.
- Boba je Tomin mač radio 25 dana, nikako mu se nije dao, a moj mu je ispao za šest dana - otkriva nam Dragan, predstavljajući se kao prijatelj Belih orlova koji učestvuje u borbama "da iskali bes".
Šarmantni Dragan uopšte ne izgleda besno. Naprotiv, odudara od ostalih učesnika i po elegantnoj i čistoj odori. I tu odoru mu je sačinio Boba.
- Sašivena je tako što je Boba imao u vidu odoru despota Stefana Lazarevića, koju možete i videti na fresci u manastiru - objašnjava Dragan.
Boba je do kraja ostao neuhvatljiv, a neki su se momci šalili da je zaobilazio medije da ne bi morao da objašnjava kako je mač njegovih ruku delo završio u rukama aktuelnog šefa države.
I među svim tim strancima, a ove godine došlo ih je iz čak 19 zemalja, ne može bez Srba.
Grupa Francuza koja je doputovala na festival u svojim redovima imala je i Olivera Stojmirovića.
Rođen u Parizu pre 48 godina, Oliver je dete srpskih gastarbajtera. On danas živi i radi kao vaspitač u gradiću St. Ouen . Po majci Kragujevčanin, po ocu Crnotravac, Oliver srpski jezik govori s naglaskom.
- Na ovakvim manifestacijama će mladi ljudi više naučiti o prošlosti nego na časovima istorije. To je period kada se sve menjalo, kada su se dešavale velike seobe ljudi, kada su nastajale države i formirale se nacije - priča Oliver zašto se zanima za srednji vek.
Rumuni "stradali" od osa
Tri šatora vitezova iz Belgije bila su ubedljivo najuređenija. U to nas nisu morali uveravati njihovi prijatelji Ljerka Radojković i njen suprug Milan, pripadnici Crnih medveda, viteškog društva iz Jagodine. Kako su Begijanci Andre i Žorž došli par dana pre početka manifestacije, srpski domaćini su ih odveli do Golupca, Maglića i Smedereva.
- Sve im se dopalo, jedino ih je razočarao odnos prema istorijskim građevinama kada su videli grafite na zidinama smederevske tvrđave - priča lepa Ljerka, u haljini kao iz srednjovekovne bajke.
Andrej Šapel zbog svoje 63 godine nije učestvovao u borbama, ali je zadovoljan domaćinima i pokazao se kao veoma darežljiv. Reporteru "Vesti" poklonio je lančić sa medaljonom koji je sam napravio. Belgijanci su toliko uviđavni da su u svom glavnom šatoru, iznad centralnog ležaja stavili i grb dvoglavog orla u čast srpskog domaćina.
Za razliku od zadovoljnih Belgijanaca, gosti iz Rumunije imali su peh. Čekajući defile seli su blizu osinjaka, pa je čak sedmoro rumunskih vitezova "stradalo" od osa. To ih nije omelo da se sutradan, u subotu, nadmeću u borbama, na 35 u hladu i 70 stepeni, koliko ume da bude ispod oklopa i kalpka.
Njegovi francuski prijatelji bili su iznenađeni razlikama u srednjovekovnoj arhitekturi. Bile su im čudne četvrtaste kule jer su se u vreme Jovanke Orleanke, koja je živela baš u vreme nastajanja utvrđenja oko Manasije, gradile okrugle.
Zadužbina sina kneza Lazara je monumetalna baš zbog zidina utvrđenja sa 11 kula koje ga okružuju. Ktitor, despot Stefan Lazarević, početkom 15. veka je izdao naređenje za izgradnju utvrđenja kako bi ga zaštitio od neprijateljskih upada, pre svega od Turaka, ali je svetinja i pored toga bila izložena vandalizmu osmanskog osvajača. Ipak su zidine preživele i sledeće godine svečano će se obeležiti šest vekova postojanja manastira. Zbog velikog jubileja i nesvakidišnjeg građevinskog i prirodnog ambijenta koji može da dočara atmosferu srednjeg veka, viteški turnir će i naredne godine biti organizovan kraj Manasije, a onda će se preseliti na neku novu lokaciju. Organizatori još nisu odlučili gde će to biti, ali ne manjka im prigodnih ambijenata u zemlji Srbiji.
Od izbeglice do vrhunskog streličara
Nenad Manojlović (43) se streličarstvom bavi godinama, ali osim gađanja u metu, on je i izuzetan majstor za izradu ovog starog oružja. Prošle godine je bio pobednik u nadmetanju u gađanju strelama i umeo bi da vam priča do detalja o ovoj olimpijskoj sportskoj disciplini. Objašnjava da postoje tri vrste strela, one koje mogu da probiju oklop, one čije su oštrice za nezaštićenu živu silu i one koje su za košulje napravljene od žice, tzv. veržnjače.
- Do marta prošle godine bila je potrebna nabavna dozvola za posedovanje luka i strela, a sada je strela dobila status D kategorije oružja i može slobodno da se kupuje. Izuzetak je kada se radi o lukovima preko 100 libri, odnosno funti, kada za posedovanje mora da se dobije dozvola od policije - kaže Nenad koji se na talasu izbegličke kolone 1995. iz hrvatskog Karlovca nastanio u Beogradu.
Susret sa Milosavljevićima iz Badena: O povratku se stalno razmišlja
Kao i svaka letnja manifestacija, i ova s pečatom srednjovekovnih vremena imala je vašarsku notu. Od roštilja s nogu, ajvara i tradicionalnog srpskog slatka, do đinđuva za ukrašavanje doma, dekupažom ukrašenih posuda i žičanog nakita.
A ko ne bi svratio da vidi mačeve i oklope u okršaju, da zajaše crnog dorata, pokuša da nategne luk i strelu, okupa se u rečici i pokloni moštima Stefana Visokog, kako su zbog visine preko dva metra u narodu prozvali despota Lazarevića. Među celom tom gungulom raspoloženih ljudi, u kraju koji važi za gastarbajterski, teško je bilo ne naići na srpsku porodicu iz belog sveta.
Viking dečačkog srca
Vitezovi iz Srbije, okupljeni u Udruženju Beli orlovi, ugostili su 430 saboraca iz 19 zemalja: Francuske, Rusije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Mađarske, Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije, Češke, Slovačke, Turske, Austrije, Danske, Švedske, Belgije, Jermenije i Irana. Prvi put su učestovovali gosti iz Turske, Švedske i Danske.
Henri iz Kopenhagena i izgledom je podsećao na vikinga - visok, jak i plav. Ono što ga je izdvajao od naših predstava o nemilosrdnosti vikinškog plemena sa severa Evrope jeste dečačka ljubaznost i razigranost gorostasnog Danca koji je po najvećem suncu izlazio na "megdan" svakom radoznalom dečaku i devojčici i "padao ničice" od njihovih "strašnih" udaraca mačem.
Goran i Vesa Milosavljević kraj svog trodnedeljnog odmora u otadžbini začinili su obilaskom viteškog turnira. Stefan je njihov talentovani sin jedinac. Ovog leta bio je u košarkaškom kampu Miloša Teodosića na Srebrnom jezeru i osvojio je četvrto mesto na festivalu harmonike u Jagodini. Čim se završi vikend vraćaju se u Baden kraj Beča.
- O povratku u Srbiju se stalno razmišlja, ali teško odlučuje - kaže nam Goran, čiji su se roditelji posle 45 godina rada u inostranstvu vratili u Despotovac.