Medicinsko osoblje sa Balkana u Nemačkoj (1): Ceo život u dva kofera
Na Fejsbuk profilu Nevene Šiljegović (33), medicinske sestre iz Sarajeva, stoji sledeći citat:
"I tako u tuđoj zemlji, pod tuđim krovom radiš, spavaš, učiš čak i pričati, kao da si tek rođen. Sve ispočetka. A tamo gde si rođen, gde si prohodao, progovorio, osta sve ono čega ti je srce puno. Sva ljubav, milina i toplina postadoše elektronska žica. Ostadosmo željni braće, sestara i starih prijatelja. Bakinih toplih očiju, didinih istrošenih vrednih ruku. Svog dvorišta, svoje ulice, svog malog neba. I tako, punijih novčanika, praznijih duša, živiš iz dana u dan, nadajući se da će vreme učiniti svoje."
Ove reči verovatno najvernije opisuju njeno trenutno raspoloženje, ali i Biljane Vidović (35) iz Novog Grada, kao i stotine i hiljade medicinskog osoblja iz Bosne i Srbije, koje je u poslednjih nekoliko godina krenulo u Nemačku u potrazi za boljim životom.
Ove dve mlade žene i majke su rešile da za "Vesti" otvore dušu, ispričaju, upozore, ali i ohrabre one koji su spremni za najteže životne izazove i ujedno odlučni da uče i stignu do cilja kao što žele njih dve.
"Vi ste ovde kupljeni"
Nevena je 14 godina radila u bolnici Kasindo, u istočnom Sarajevu, kao medicinska sestra na ORL odeljenju (Uho, grlo, nos) , a u novembru prošle godine "put i sudbina su se ukrstili i doveli je u Berlin", kako kaže.
- Nisam ni očekivala da će moj put ovde biti lagan, ali sam čula da se medicinske sestre iz Bosne jako cene zbog stručnosti. Krenula sam na kurs nemačkog jezika, koji je trajao nekih godinu dana. Našla sam poslodavca preko posrednika, ili kako nam je jedna Nemica na poslu rekla "vi ste kupljeni ovde". Na posrednicima je bilo da mi uđemo u Nemačku, da oni uzmu pare, a ti posle plivaj sam - započinje priču ova Sarajka, koja je čula da poslodavac od nemačkog biroa za zapošljavanje dobije pet do 10.000 evra, i da posredniku u Bosni plaća dve do tri hiljade po potpisivanju ugovora.
Preko istih posrednika je iz Novog Grada došla i Biljana, koja u rodnom gradu nikako nije uspevala da nađe posao, osim tri godine volontiranja u lokalnoj bolnici.
- Meni je posle potpisivanja ugovora za mesto pomoćnog negovatelja u Hamburgu odbijena viza, jer su tamo popunili mesto. Posle mnogo natezanja sam dobila saglasnost u maju ove godine za dom u Berlinu - kaže Biljana.
"Od tada se moji posrednici nisu javili nijednom, mada su navodno tu za sve što nama treba - da li za pravnu pomoć ili za traženje drugog posla. Po našem dolasku je trebalo da nas prate još najmanje tri meseca - kako će sve da funkcioniše i da li će biti problema, jer su oni naša veza sa poslodavcem. Međutim, oni se ne javljaju niti na pozive, niti na poruke."
Prvi mesec najteži
Na pitanje zašto nisu išle preko zvaničnog biroa BIH, nego preko privatnika, u pomoć im priskače Biljana Hertel, službenik u Saveznoj upravnoj službi, koja je došla kao izbeglica u Berlin i svojim iskustvom i znanjem pomaže zemljakinjama.
Treba se vratiti na situaciju u BIH - šta je ljudima rečeno, a šta ovde u stvari jeste. Namerno se prave rupe između onih kojima je potreban posao i onih koji traže radnike da bi neko zaradio, a obično ti najlakše dođu do najviše novca.
Pošto je korupcija na delu, ne može se od posrednika očekivati da će praviti čiste ugovore i da će oni da stoje iza svega toga. S druge strane, sav taj narod gleda kako da dođe do Nemačke i hvataju se za svaku slamčicu.
Daju sve od sebe, pozajmljuju pare da bi učili jezik, sve od svog novca, dolaze o svom trošku ovde i pristaju na sve uslove. Iscrpe ti svaki atom...
Nevena i Biljana rade u domu za dementne Haus am park, u Pankovu, kao pomoćnice negovatelja, što je znatno ispod njihovih kvalifikacija.
- Prvi mesec je bio mnogo težak. Ostavljanje porodice, roditelja, prijatelja, napuštanje posla. Sav svoj život spakuješ u dva kofera, sedneš u Centrotransov autobus i dođeš u Berlin u pet sati ujutro. Zima, hladno, sneg, jezik ne znaš dovoljno. Iako sam borac, pitam se kako sam opstala svih ovih meseci. Svaki dan sam nailazila na neku prepreku, barikadu, preskakala, ustajala. Veliki sam radnik, ali posle osam sati provedenih u domu dođem kući u tri, ležem u pola četiri i ujutru ustajem četvoronoške, popijem brufen, jer iscrpe ti svaki atom - opisuje Nevena svoje početke.
Biljana prolazi isti put. "Taj posao je i fizički i psihički težak, koliko god smo bili spremni da ćemo morati da radimo i da će biti napora. Ali, na omalovažavanje od strane kolega, ponižavanja nismo računali. To bude prilično otvoreno. Ima i onih, doduše, koji izađu u susret i koji hoće da kažu šta treba, ali s druge strane postoje oni koji samo gledaju ako se napravi neka greška da se obruše na nas."
Diplome sa Širokog Brega
U domu radi još 20-tak negovatelja iz Bosne i troje - četvoro iz Srbije, ali među njima nema solidarnosti, nego vladaju konkurencija i gola borba za opstanak.
- Mogu da kažem da sam od nas iz Bosne najedukovanija i sa stažom, i ne sviđa mi se da nema hijerarhije i da se ne zna "ko kosi, a ko vodu nosi". Sve je smućkano u jedan koš - kaže Nevena.
Biljana dodaje da svi iz Bosne imaju iste ugovore, bez obzira na to da li je neko završio medicinsku školu, ili je došao kao manikir-pedikir sa kupljenom diplomom u Širokom Bregu - svi su isto tretirani.
Jezik, jezik - i samo jezik
Obe se slažu da je znanje nemačkog jezika najvažnije u njihovom poslu.
- Prvo bih poručila svima koji žele u Nemačku da dođu sa dobrim B2 nivoom znanja jezika i da budu u istom rangu sa nemačkom medicinskom sestrom koja misli kako u Bosni nema telefona i da živimo u srednjem veku - kaže Nevena Šiljegović u svom
poluironičnom tonu.
- Takođe bih svima koji žele bolju budućnost rekla da ne misle da se ovde evri beru na grani. Jezik, jezik i samo jezik - tako su ti otvorena sva vrata i u bolnici, i u domu, i u opštini - veli Nevena.
SUTRA - Medicinsko osoblje sa Balkana u Nemačkoj (2): Za memljivu sobu 600 evra